ПРИЗОРИ УХВАЋЕНИ У МРЕЖУ ВРЕМЕНА: Архитекта и уметница Надежда Станковић, после успеха у Мексику, представила радове и у Београду

МОГУ да сликам четрнаест сати, да не пијем воду, да не једем, а често се деси да ме после тога боли глава, да имам рупу у стомаку, осећам се малаксало... Ипак, не могу да станем, прича за "Новости", Надежада Станковић, архитекта и визуелна уметница, која се последњих година позиционирала на ликовној сцени Мексика, а родној земљи недавно се, у "Силосима", представила поставком "Присуство у одсуству" - инсталацијом о времену и ономе што иза њега остаје.

Фото приватна архива

Чине је слике великог формата и просторне композиције од песка, воде, конопаца, картона. Овом серијом већ годинама истражује време као физичко искуство, како каже, не као сат или распоред, већ као траг, флеку, напетост, јер "зид са мрљом од влаге понекад јасније сведочи о времену него било који механизам".

- Радим обично велике формате, што ми омогућава већу слободу, чак и у покрету, али изускује и већи физички напор - прича уметница. - Користим материјале којима се тешко управаља, неки се брзо стежу, од других ме боле шаке... Али, они носе то значење пролазности времена, које је важно за значење мојих дела. Свака од мојих слика има од 30 до 60 слојева различитих материјала. А сваки тај слој дорађујем да бих преко њега ставила следећи.

Фото приватна архива

Према њеним речима, на београдској изложби имала је јединствену прилику да посматра како се посетиоци крећу и застају кроз структуре које је направила, а које подсећају на вене, путеве, напрслине. Да види како на њих делују слике, шта пред њима осећају, али и да заједно са њима на великом платну постављеном на поду слика време.

- Преокупира ме питање шта остаје после времена, јер садашњег тренутка често постајемо свесни, тек када прође - тврди саговорница. - Односно, бавим се тиме шта значи присуство, односно одсуство у животу. Колико су присутни они који више нису ту, и колико су одсутни они који су поред нас? Најчешће је човек у бригама, у размишљањима о оном што је прошло, или шта ће бити. А треба стално бити овде, присутан. Јер, све прође. Мени сликарство у томе помаже. А инсталације на изложби биле су намењене томе да публику упуте на потребу да буду присутни.

На питање колико је архитектонско образовање утицало на ликовни израз, Становићева истиче како њене слике личе на огољене зидове, а неке су и саздане од цемента и бетона, материјала који се користе за грађевинске конструкције:

- Те слике нису декоративне, више подећају на неке откинуте делове архитектонске структуре. Мени је архитектура помогла да одем из Србије, не зато што сам то желела, већ су била таква времена, да је било више могућности да се запослим негде друго. Захваљујући том послу откривала сам нове, различите културе. Уосталом, архитектура говори све језике, и свуда се исто разумеју пројекти, било да су нацртани, или урађени у рачунару.

Тако је из Москве, Холандије (највише Амстердама), и Истанбула, "понела по неко зрно утицаја", пре него што је стигла у Мексико, где је паралелно са архитектуром, почела да слика и да продаје радове:

Фото приватна архива

- Од тога сам могла да живим и схватила, нажалост, да то не би било могуће у Србији. Тамо је уметност много више део свакодневице, прожима све животе путеве. Сцена је разноврснија, све је флексибилније, много је већа мрежа не само институција, већ и тржиште, што омогућава ствараоцу да нађе свој пут. Мексико Сити је десети град у свету према броју музеја и галерија. Све то је имало утицаја и на моје ослобађање и уметничко буђење. Мексико ми је отворио и врата ка свету. Моје слике се траже и у Аустралији, Немачкој, Француској, Њујорку... - закључује Надежда Станковић, коју већ чекају нове наруџбине када се врати у Мексико. 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације