НИЈЕ МАРИО ЗА ЖИВОТ БЕЗ СЛИКЛАРСТВА: "Аутобиографија" сликара Уроша Предића, при пут штампана интегрално, у једној књизи

ПРЕ 90 година када сам се родио владао је још увек старински, патријархални начин живота у селима, која су као Орловат, припадала тадашњој Војној граници, то јест узаном потезу земље од Румуније до Јадранског мора, насељеном Србима, Румунима, Хрватима, а у сврху заштите Аустријске царевине од Турских насртаја и ради спречавања кријумчарења...

Фото из књиге "Аутобиографија" Урош Предић

Овако је започео последњу допуну своје биографије, а на захтев Матице српске 1949. године, један од највећих српских сликара Урош Предић (1857-1953), чији је богати стваралачки век, од средине 19. до средине 20. обухватио две половине два столећа. Први пут је свој живот записао и описао још 1921. на захтев Српске краљевске академије, која је овај рукопис објавила у свом годишњаку из 1921. А потом је Српској академији наука и уметности предао и њен наставак 1946. године, где се и данас тај рукопис чува у Архиву САНУ, али није штампан.

Издавачка кућа "Квазар, будућност читања", објединила је ова три текста у прву интегралну "Аутобиографију" Уроша Предића, и она се управо појавила пред читаоцима. Овај јединствени увид у живот великог сликара, од детињства у Банату, преко школовања у Бечу, и развоја каријере у Београду, како истиче издавач, питким и пријемчивим стилом, даје не само приказ његовог уметничког развоја, већ и открива детаље о пријатељству са Михајлом Пупином и породицом Дунђерски, описује бурне историјске и друштвене околности којима је сведочио...

- Село није било тако близу реке Тамиш - присећао се Предић родног места, у записима из 1949. које је приредио Дарко Гарић и објавио у магазину "Време" тек 2002. године. - Када је мој отац дошао у Орловат, Тамиш је текао тако далеко од села да су ту биле детелинске баште. У мом детињству тих башта већ није било, него јаркови који су их ограђивали, а поред њих још и колски пут. Свега тога је нестало. Тиха вода брег рони, каже народ, и заиста, зачудно је и шта је та тиха река учинила за деведесет година.

Фото из књиге "Аутобиографија" Урош Предић

Зачудно је и шта је све, у том истом времену и сам сликар, благог, мирног темперамента и стаменитог карактера, који су подсећали на тиху воду Тамиша, урадио за домаћу уметничку сцену.

- Аскетски лик тог савршено мирног господина, његова самоуверена, бескомпромисна реченица, формулисана понекад опоро, суво и јетко, а изнад свега његове библијске године, слабиле су отпор његових сабеседника, нагониле на дужно поштовање према уметнику који је на постојаности уметничких уверења изградио читав свој дуги живот, безрезервно решен да до краја истраје у тешким менама своје уметничке усамљености - тврдио је историчар уметности, академик Дејан Медаковић.

У раним сећањима Предић помиње почетак школовања у немачкој школи у Црепаји, потом панчевачкој реалки (где је учио и Пупин, с којим ће остати у контакту до краја), упис сликарства на Ликовној академији у Бечу, током кога су га задесиле две трагедије - смрт оца, а потом и најстаријег брата Светозара (од тифуса), што га је навело да размишља о престанку даљег образовања. Ипак, добио је стипендију Матице српске и "Грунделову" награду што му је омогућило да настави даље, запосли се у студију свог професора Кристијана Грипенкерла, чак студијски путује по Италији.

- Године 1886. настаним се у Београду код брата Стевана, који ми је уступио гостинску собу као радионицу - сведочи уметник, већ тада са завидним угледом сликара - реалисте, коме је платно "Биће белаја", а касније и "Малог библиотекара", купио српски краљ Милан. - Потом се обратих више романтици, са сликама "Сироче на мајчином гробу" и "Босански бегунци". Ове слике биле су у српском одељењу на Париској изложби 1889, а купио их је др Михајло Пупин, професор у Њујорку. Слику "На чесми" купио је Марко де Пјен и поклонио Музеју у Загребу...

Као главну карактеристику својих радова Урош Предић издвајао је савесност:
- Ништа нисам узимао олако. Портрети су увек слични оригиналу, без других специјално сликарских одлика - писао је, напомињући да је ову особину приметио и Богдан Поповић. - У композиције сам уносио, према предмету, што више умне садржине и поезије, квалитете преко којих се у извесним периодима олако прелази, јер они заиста и не постоје за оне који их сами немају.

"Аутобиографију" из 1921. Предић завршава једном успоменом:

- Када се решавало да ли да будем сликар, отац ме је запитао: "А шта ћеш, голубе, када те у старости изневери око и кад задршће рука?" Одговорих: "Ништа! Онда не мари да живим." Тако мислим још и данас.

И тако је мислио и радио, потом још више од три деценије...

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације