ЧОВЕК КОЈИ НИЈЕ ПРИСТАО ДА СЕ СВРСТА: Енвер Петровци (1954 - 2025), славни југословенски глумац, редитељ и педагог

У ПРИШТИНИ је јуче преминуо познати југословенски глумац, редитељ и педагог Енвер Петровци (1954-2025), вишеструко даровити уметник, један од ретких који је и у дубоко поремећеним српско-албанским односима и у најтежим годинама покушавао да буде мост између два народа и културе.

фото Н.Скендерија

Рођен је у Приштини 1954. године. Глуму је завршио прво на Вишој педагошкој школи у овом граду, потом и на Факултету драмских уметности у Београду, у класи професора Миње Дедића. За долазак на ФДУ "крив" је његов земљак, други велики глумац Фарук Беголи, који му је после Више педагошке рекао: "Ти би требало да одеш у Београд да студираш, греота да овде будеш." Било је то 1973. године, а у његовој класи су се нашла и друга, касније позната имена - Дара Џокић, Даница Максимовић, Соња Кнежевић, Бранислав Лечић. Иста генерација био је и Мирослав Лекић (на одсеку режије), који је са Петровцијем затворио круг. Јер, играо је Енвер у његовом филмском првенцу, а управо ових дана емитује се и серија "Руски конзул", у којој је у улози Идриза остварио последњи глумачки задатак.

- Енвер је, заиста, био диван човек и сјајан глумац. Заједно смо студирали, играо је у мом првом филму "Степенице за небо" главну улогу. Сад поново у "Руском конзулу", а све његове сцене везане су за Жарка Лаушевића - каже Лекић. - Сви знамо да је у једном тренутку носио пола београдског позоришног репертоара. Видели смо се пре пола године, за мене је његова смрт шок. Нисам знао да је боловао... Баш ме погодило, у једном животном периоду били смо веома везани. Радили смо заједно, а због познатих околности Енвер је отишао на Косово, после је био и у Албанији. Ипак, никада нисмо губили контакт. Требало је и у "Ножу" да игра, али није могао.

Приватно, каже Лекић, био је веома драго и фино биће, неоптерећено поделама које су се и раније осећале, да би касније потпуно ескалирале:

- Никада код Енвера нисте могли осетити било какву врсту отпора, мржње, пребацивања. За њега су људи били - људи. Није их делио по националности него по карактеру, на добре и лоше. Била је то његова дивна особина. Колико знам, имао је, нажалост, због тога проблема и овде и тамо. Људи нису пристајали на његово непристајање да се сврста. Био је, заиста, велики глумац. Свако ко је имао прилику да га гледа у позоришту могао је да види колико је имао раскошан таленат, колико је владао глумом и волео свој посао, колико се добро у њему сналазио. С друге стране, треба имати у виду да је говорио српски језик без акцента! И то је дар, имао је слуха. Њега, слушајући на сценама Атељеа 212 и БДП, нисте могли да идентификујете као човека коме српски није матерњи. Још током детињства говорио је оба језика, изванредно. И тако је остало до краја. Штета што је једна потенцијално велика каријера прекинута сукобом у којем је био нека врста колатералне штете. Сигуран сам да би у неким насупајућим година још долазио, радио и да би га звали. Имао је континуиране контакте с људима и његове глумачке способности су увек биле добродошле.

Глумачку каријеру Петровци је почео у Београду, где је био ангажован на многим сценама: у Југословенском драмском, Атељеу 212 и БДП, али је играо и у другим театрима целе некадашње Југославије. Међу најмаркантнијим, остале су упамћене његове улоге Миткета у "Коштани" (СНП) и Истрефа у представи "Косанчићев венац бр. 7" Атељеа 212.

фото Д.Тонковић

- Затечени смо вешћу о његовој смрти. Крајем седамдесетих и почетком осамдесетих, играо је велике улоге и, на неки начин, носио репертоар у Атељеу 212. Први пут се на нашој сцени појавио у представи "Протуве пију чај" 1978, затим у првој подели "Корешподенције", па у представи "Лов на дивље патке". "Декамерон 81", "Амбасадор", "Ни риба ни месо" - подсећа Гордана Гонцић, драматург и директор Атељеа 212. - Најзначајнија улога била је у култној представи "Косанчићев венац бр. 7", у режији Зорана Ратковића. Улога Истрефа била је маестрална, по њој га и данас памтимо. Касније је више играо у БДП, а крајем деведесетих је отишао из Србије. Сви га памтимо као дивног колегу, и жао нам је што смо изгубили једног од великих глумаца куће. Данас у представи "Бела фигура" имамо његовог студента Вахида Џанковића, тако да је на неки начин остала веза са њим и после толико година.

Петровци је иза себе оставио више од педесет филмова и телевизијских серија, а написао је и четири драме. У Приштини је основао позоришта Додона и Очево позориште. Био је професор на Универзитету у овом граду, а предавао је глуму и на Интернационалном универзитету у Новом Пазару.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације