ТОНОВИ ПОСТАЈУ УТОЧИШТЕ ДУШЕ: Стефан и Душан из групе "Калем" о музици за серијал "Монашки кувар", фузији Балкана и Медитерана

ПОСТОЈЕ људи који не говоре много, али сваки тон који одсвирају има значење. Баш такви су академски музичари Стефан Илић и Душан Поповић Липовац из групе "Калем".

Фото: Д. Миловановић

Њихова музика спаја обале и векове, повезује тишину манастира и шум мора, призива мир који се не може изговорити. Док Душан гитаром доноси призвук Медитерана и класичне музике, Стефан је својим изворним, народним стилом певања и свирања виолине ближи нашој баштини и музици Балкана. Традиција у њиховим рукама није успомена, већ пулс који и данас куца. Када свирају, као да време застане. У том сусрету световног и духовног, музика постаје простор утехе, додир који умирује, а песма начин да се свет поново ослушне. Управо њихову музику можете да чујете у документарном серијалу "Монашки кувар", који настаје у продукцији "Новости", а емитује се недељом, у 9.00, на каналу Њузмакс Балканс.

- Аутор емисије Миљан Гогић нас је контактирао јер му се допала наша музика. Када нам је објаснио шта се снима и каква је прича, прихватили смо са задовољством и направили сјајну сарадњу - каже Стефан, а Душан додаје да је погледао једну од епизода:

- Био сам хипнотисан све време. Прво сам био задовољан начином на који је музика уклопљена, исечена је где треба, неки делови су одвојени, а други спојени. Када уз све то иде инспиративна прича, добије се нешто што је прилично упечатљиво.

Како се ваше стваралаштво уклапа у духовну нит "Монашког кувара"?

Стефан: Музика је, волим да кажем, божанска природа. Она човеку пружа могућност да се осами са својим мислима и да се боље повеже са Богом, баш као и места која пружају уточиште људима који су посвећени вери. Иако је музика коју свирамо световна, танке су линије између наше традиционалне музике и духовног живота.

Душан: Постоји једна лепа реч, која се ретко користи у нашем језику, тиховање. То је тежња да будеш без тежине. Да нађеш свој простор, мирис, звук, да те ништа не оптерећује и да уживаш сам са собом. Не мора нужно то да буде прелепо, него једноставно да будеш миран. Тада на површину излази много тога и суочаваш се са тиме. После наших концерата људи нам често приђу и кажу да су се сетили нечега давно заборављеног или да су проживели одређену емоцију.

Ваша музика спаја традиционално и модерно, виолину и гитару. Како сте пронашли заједнички језик тих различитих светова?

Душан: Најважније је што обојица допуштамо оном другом да буде оно што јесте. Гитара није традиционални инструмент на овом поднебљу и истражујући је нисам могао да заобиђем Шпанију, Португалију и Латинску Америку. Тај стил сам развијао више од 20 година и онда пожелео да га изразим кроз нашу музику, јер то је нешто моје, што ми припада и што желим да истражим до краја. С друге стране, Стефан је дуго био у томе и наслонио је традиционалнији звук. Већ први наступ био је изван свих очекивања, људи су дивно реаговали и то нам је био знак да наставимо.

Стефан: Музика пружа безброј могућности за спајање стилова. Душан је истраживао могућности фузије балканске и фламенко музике и у наш дуо донео свежину светског звука, а ја сам се постарао да не одемо предалеко од наше традиционалне музике са целог Балкана.

Обрадили сте многе традиционалне, али и савремене композиције које  звуче као да су одувек постојале. Како то постижете?

Стефан: Наши први аранжмани су настали у малој соби, у стану где смо се састајали. Управо тај амбијент и ту атмосферу које смо тада осетили, желимо и данас да пренесемо публици. На нашим наступима присност ствара динамика композиција и минимализам - ту су само гитара, виолина и глас. Аранжмани јесу богати, али у једноставности изведбе настаје блискост која се преноси на публику.

Душан: Занимљиво је што људи често на традицију гледају као нешто што је фиксирано у времену, што не сме да се изгуби и што пошто-пото морамо да одржимо. То није потпуна истина, јер сваког дана једно парче те традиције отпадне и нека песма, израз или изрека се забораве. Ако заиста хоћемо да сачувамо традицију, морамо да јој додајемо нов материјал. То што сада стварамо неће одмах постати "народна песма", али за 200 година биће део традиције.

Где се рађају ваше ауторске песме и аранжмани?

Стефан: Све почиње од идеје, текста или мелодије, које даље разрађујемо. Трудимо се да свака песма носи дух народне музике и да не одемо, на пример, у савремени џез. У свакој песми желимо да музиком и текстом испричамо неку причу. Лако се договарамо управо враћајући се на оно што је Душан рекао да пуштамо сваког да буде оно што јесте и да каже оно што мисли.
Душан: Инспирација је свуда око нас, само треба добро да погледамо. Једну песму је инспирисао мој први прелазак преко моста изнад реке интересантног имена. То ме је име асоцирало на другу реку, питао сам се зашто се тако зове, и из тога је изашла песма. За нашу прву ауторску песму "Месече" поиграли смо се словенском антитезом, која је дубоко уткана у нашу народну поезију. Када сам за једну нумеру хтео да напишем инструментални део, инспирација ми је био соло једног хеви метал бенда. Узео сам начин на који су изградили соло и преко тога урадио нову мелодију.
Један од најгледанијих ваших видеа на "Јутјубу" је песма "Мој голубе". Да ли сте очекивали такву реакцију?

Стефан: Не. Ту песму знају и птице на грани, а ми смо је снимили зато што је волимо и нисмо знали како ће проћи. Испоставило се да је наша верзија веома умирујућа и недељно нам стигне бар један снимак родитеља који успављују децу уз "Мој голубе".

Душан: На једном од концерата, пре годину и по, можда мало више, цела сала је певала "Мој голубе". Помислио сам: "Боже, ово је постало веће од нас". Схватио сам да више не водимо ову причу сами већ да је градимо заједно са публиком. Желим да дођемо до што већег броја људи, не због мог личног успеха, него због те дивне енергије која се ствара на наступима.

Шта вас испуњава изван музике?

Душан: Музика заузима велики део мог живота. Радим као учитељ гитаре у музичкој школи, пишем уџбенике, а имам и друге музичке пројекате. Али највећи део дана посвећен је мојој ћеркици. Прво сам отац, па музичар.

Стефан: Највећа љубав ми је музика, а поред ње фотографија, видео-графија и природа. Волим дуге шетње, било уз море или по планини.

Ускоро трећи албум

Ускоро излази трећи албум, на којем ће се поред обраде народних песама наћи и четири ауторске нумере.

Наступ у порти манастира

Група "Калем" до сада је наступала широм наше земље и региона, као и у Паризу, Инсбруку, Ослу, Бечу, Брну... Више пута су свирали у портама цркава, а посебан је био концерт у порти манастира Градац на једном фестивалу. У наредном периоду публика их може слушати 8. децембра у Крагујевцу и 10. децембра у Новом Саду.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације