ФИЛМСКА КРИТИКА: Прећутана драма

"KAKO је овде тако зелено", редитељ Никола Лежаић, Србија и други, 2025.

Новости

"Један човек који је успео да пренесе посмртне остатке своје мајке помогао нам је у целом процесу. Када су ми родитељи рекли да желе то да ураде, одмах сам осетио да прича има филмску структуру — као road movie у ком се родитељи после 25 година враћају у Хрватску да “врате” бакине кости. Све је вриштало да постане филм, али испрва нисам желео да га снимим. Деловало ми је као филм за опроштај с оцем, који је већ тада имао преко седамдесет и није био у најбољем здравственом стању". Отац је у стварности умро од короне, пошто су ископали бакине кости и "вратили" их у село Ђеврске код Кистања (Буковица, Далмација), а Никола је постао фиктивни лик у овом филму, који је једноставно, морао да сними иако је у стварном времену био посвећен нечем сасвим другом. Филмски редитељ Никола Лежаић  је главни лик у овом филму, београдски филмски аутор чија је жена пред порођајем док се он, у недостатку бољег, бави снимањем реклама за телевизију. Један наоко сасвим обичан, "урбани" микрокозам који изненада, сасвим хајдегеровски, бива "бачен у постојање": са остацима у "Олуји" избегле породице вози у далматински крај кости своје баке, чији је аманет био да је сахране на њеној земљи. Никола чува само кратке и неповезане слике из Ђеврсака (кад су трактором бежали у Србију 1995. био је само деветогодишњи дечак), које му се сад враћају у облику старог породичног филма, једва разговетног и повезаног у неки виднији траг. То су кратке ејдетске слике из детињства једног несталог, изгубљеног света.

Он сам одрастао је у Бору, што се види из његовог претходног филма ("Тилва Рош", 2010) и затим се укључио у домаћу филмску продукцију; његов хабитус и говор описују један просечан београдски лик и све то постаје већ помало стереотипно кад се догоди перипетија и почне неочекивана драма. Али она је сама прилично неразговетна: да, возе се сви у Далмацију одакле су  пре две и по деценије протерани, али то помињу некако преко воље и језика, као живописни догађај из давне прошлости, као низ анегдота и призора који се више подразумевају него изричу. Уопште, цео унутрашњи свет Лежајићев састоји се од немуштих, узгредних детаља, наоко неважних ситница и поштапалица без одређеног значења. Површни, недраматични дискурс, а не Логос, док се кроз понор душе пробија стварна драма.   Занимљив ауторски поступак. Изгледа да то није само ствар карактера него и нарочит драматуршки проседе изостављања и импликације. "Волим сцене у којима људи причају један преко другог, где важне ствари нису увек у првом плану" вели Лежаић. "То ствара ту хаотичну, стварну енергију. Понекад дијалог изгледа потпуно неповезано, али на крају разговора схватиш зашто је ту био. То је ритам који сам желео. Циљ је био да се дочара текстура правог разговора — не филмског". Дакле, драма која је више прећуткује него што се стварно дешава. Ништа није доречено, ништа се не завршава. Цео филм је на ивици да буде упуштен, јер  ниједна линија радње нема своју пуноћу. Ипак, драма ниједног тренутка "не бежи од себе" него је ту, под грлом, у стомаку, јавља се у сваком следећем моменту и опет негде ишчезава док је аутор држи у простору и времену неизрецивог. Много ствари остаје неразјашњено и на превише места наратив није јасан. Ова "хаотична енергија" често се претвара у опасан изазов: радња мора бити јасна и целовита, научава Аристотел. Није случајно што је ово место из "Поетике" кроз векове постало аксиом.

Али, оставимо ово ауторској слободи. На крају крајева, пресудиће гледалац. Нарочито онај који баш и не зна шта се догодило 1995. (нажалост, траума тек данас добија на тежини) и напосе страни гледалац, који се нимало неће трудити око ових места нити га је брига за судбину једне дубоке људске драме. Неће је разумети и самим тим ће проћи поред њега. Нисам био ове године ни у Карловим Варима ни у Солуну, у Пулу већ одавно не идем и баш ме занима до колико је млађих људи допрла Лежајићева порука (у праву су и он и Џон Форд: "поруке се шаљу поштом", а филмови буде емоције), чак ни у страшном финалу овог филма, на гробљу у Ђеврскама, где почивају векови наших предака. Овде је догађа "обавезна сцена" велике трагедије свих оних за које Лежаић верује да "су обрасци које усвајамо и не знајући да их усвајамо", дакле вековног дејства архетипа давно ураслих у наш генетски код. Над тим светом мртвих умало да се догоди идентитетска катарза, прочишћење, смирење, помирење, у правом смислу "аутотерапија" око које све време околиши Лежаић. Нешто чега жели да се ослободи открива му се у овом моменту: једно ишчезло "ј" у његовом презимену, које је пронашао на избледелом крсту. Идентитет. Судбина у наоко неважном детаљу. У дну кадра исти такав детаљ. Нагдробни споменик једном важном претку, Сави Бјелановићу, новинару и политичару. Сава је преминуо 1897. а споменик на гробљу у Ђеврскама подигла је његова супруга Даница "са дјецом".  На спомен-плочи пише да је сахрањен на српској земљи. "Тада бејаше Аустроугарска владала Далмацијом и никоме није сметао такав натпис у српском месту на српском православном гробљу". Питање је дана када ће садашња Република Хрватска покренути поступак уклањања оваквих спомен-плоча.

Та иста земља је и копродуцент овог филма, а дело је награђено на овогодишњем фестивалу у Пули. Можда је сада јасније откуд толико нејасних места у овом филму.  Уосталом, сам Лежаић, без "ј", додаје: "Није крај света ако се све не каже до краја".

Препоручујемо

Култура

0 0

РЕГЕ ЛЕГЕНДА ЏИМИ КЛИФ ПРЕМИНУО У 81. ГОДИНИ: Био је један од најзаслужнијих за пробој музике са Јамајке на светску сцену

25. 11. 2025. у 12:01

Култура

0 0

БРИГА О СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ: Миливој Сребро, професор србистике на Катердри за словенске студије на Универзитету Бордо Монтењ

25. 11. 2025. у 06:00

Култура

0 3

ДЕЈВИД КАМЕРОН ИМА РАК: Лекари му открили страшну дијагнозу

23. 11. 2025. у 22:40 >> 22:42

Култура

0 0

ОТВАРАЊЕ ИЗЛОЖБЕ СЛИКА МАКЕДОНСКИХ АУТОРА "ОТКРИВАЊА" ИЗ ПРИВАТНЕ КОЛЕКЦИЈЕ ИГОРА СТАНКОВИЋА

21. 11. 2025. у 14:27

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације