ГАВРАН НИЈЕ ОДЛЕПРШАО ИЗ ВЛАДИНОГ АТЕЉЕА: Марко Велк, француски уметник српског порекла, син Владимира Величковића о свом стваралаштву

Може ли кафа? То је у овом атељеу увек био обичај. С те стране, ништа се није променило тамо где је све исто и све другачије.

Фото: Горан Чворовић

У некадашњем париском атељеу Владимира Величковића, сада ради и ствара његов син Марко Велк (56). Живот иде даље.

- Не осећам се као да ћу да напуним шездесет за четири године. До четрдесете сам био у Паризу и сматрали су ме младим уметником. Онда сам отишао у Њујорк и кренуло је одбројавање. Живео сам у 13. улици и ишао у Бушвик у Бруклину свакога дана да радим. Одлазио ујутро, враћао се увече. Прошле су брзо те године. Вратио сам се у Париз са педесет, за време ковида. И креће све испочетка. Али, немам утисак да сам те године потрошио и да су иза мене – каже Велк у разговору за "Новости".

То је оно стање када човек зађе у зрело доба, а и даље га сматрају младим. Мешају се стечена искуства и жеља за новим откривањем.

- Када сам имао 27, говорили су ми да сам премлад. Кажу, видећемо касније. Тада су очекивали од тебе да "сазреш" као уметник, да би био мало озбиљније прихваћен. Сада то није тако. Године више нису битне. Важни су контакти, да би те поштовали. Али, све зависи од тога ко те поштује.

То је онај период када погледаш иза себе и схватиш да си пуно урадио у каријери, да си искуствен стваралац, али да то није довољно да кажеш да си заокружио сопствено дело.

- Најбитније за уметника је да види шта је урадио, али и шта још може да учини. У Паризу сам остварио неке контакте с галеријама, а онда сам, баш кад ми је "кренуло", отишао у Америку где ме нико није познавао. Урадио сам тамо шта сам могао, имао неколико примећених изложби, и сада у Паризу креће нови почетак. На њега утичу социјални статус, карактер, то да ли си стидљив, волиш ли себе, јеси ли безобразан. Данас треба да научиш да се "продајеш", онако како нам то приказују на друштвеним мрежама. Уметници сада преко инстаграма објашњавају зашто су на одређеном месту на слици ставили жуту боју.

Увек се тешко живело од уметности, али сада је то тек привилегија веома малог броја стваралаца који зарађују баснословне суме, док други преживљавају радећи успут и нешто друго. Положај уметника је резултат система у коме је све постало роба.

- Само што постоји неједнак третман и вредност те робе. Она се пакује у кутијице различитих величина. Дуго година сам био професор цртања у Атељеу Севр, на припремама за упис на Ликовну академију. Често је то тако, да уметници морају да се сналазе. Када уђеш у школски систем и добијеш плату на крају месеца, што више радиш за школу, то мање радиш за себе и мање верујеш у то што радиш. А када само сликаш, радиш "у празнини", не знајући шта доноси сутра. Велика је привилегија бавити се само овим послом.

Марко Велк је у Паризу завршио Академију примењене уметности. Његове цртеже карактерише апстрактни реализам прецизних линија. Неки то зову и ретро-футуризмом. Можемо да се играмо речима. Једно је сигурно - у овом надреалном црно-белом свету, Велк је мајстор цртежа. То је породично наследство.  

- Од петнаесте године желео сам само да цртам. Тако је то и данас. Нисам мислио да ћу у овим годинама да употребљавам исти материјал.

Ради угљем и хартијом. То је његов израз. Све је чисто, нема преваре. Не бави се тематикама које се чују када се упали телевизор. Не третира, каже, политичке теме, екологију, однос полова, изазове који су данас "у моди", већ се бави нечим што је више хуманистичко и дубље задире у филозофију. То је визија данашњег света који не постоји, с рефлексијама на прошлост. Велкове интервенције су додата вредност ономе што већ познајемо.

- Много је мигова на историју уметности, али у њој ме интересују само форме и фигурација. Не знам на шта ће слика испасти када је започињем, али знам куда желим да идем и где ме цртеж води. Имам порив да изразим оно што ме заокупља и личног је карактера. Када изађе на папир, одговара сензацији и осећању које се рађа у покушају да се ослободим онога што се јавља изнутра.

Тражи њему непознате везе међу деловима тела, то су уметнкове унутрашње реминисценције на већ преживљене ситуације које би људе требало да подстакну да у својим животима претресу одређене моменте и да их одведу негде, без потребе да траже решење.

- Примећујем да људи који гледају моје цртеже улазе у њих, свако приступа с различите стране и види другачије. То ме радује, јер не стварам да би посматрач тражио поруку, већ да се изгуби у слици, присети ствари које га интересују и привлаче, због његовог бекграунда, културе и животног искуства, онога о чему размишља. Моје поруке нису поруке, то су унутрашња стања пренета на хартију. Сваки сликар би могао да објасни свој рад веома једноставно. Сваки пут када погледаш слику, она не сме да те одведе на исто место.

Одлазимо из кабинета у донекле прерађени атеље, отварамо клизна врата и поглед опет пада на огроман простор у коме су се некада гнездили Владини гавранови.  

На зидовима цртежи. Сваки би могао да представља једну реч. Сви цртежи заједно, причају једну причу. Усред појаве безимене личности из америчке историје, помаља се географска карта Београда. Слика се зове "Игра чекања".

Ипак има и екологије, колико год од стида желили да побегнемо од ње. Човек је природа. У скафандеру хода по плићаку исконске реке. Настала је за време пандемије ковида.

Чедност, која не постоји. Бела хаљина покушава да се снађе у хаотичној шуми данашњице, у блиском сусрету с рибљом крљушти и гаргојлама господара прстенова.

И онда гавран, који је често био гост у овом атељеу, кога покушавају да ухвате у клопку машинерије. У њему је друга слика, с инструментима којима су се раније мериле расне разлике и вршиле студије лобања. Гавран је спреман. Фокусиран је да се адаптира и победи. Никако да одлепрша из овог атељеа. Његову постојаност диктира време у коме живимо. Гавран нас уводи у причу о Влади. Његов дух и даље је ту негде.

- Постоји нека сила, веома тиха, која лебди наоколо. Посети ме, с времена на време, јави се. Ту и тамо, поразговарамо – каже Марко.

Он и његов брат Вук налазе се у истовремено веома пријатној, али и тешкој ситуацији, која прати наследнике познатих. Неће лако бити Месијевим синовима да избришу очеву сенку.

 - Никада ми то није представљало проблем када би ме други питали да ли је тешко бити Владин син. Брат и ја смо много тога видели уз родитеље, били у контакту с креативним људима и сигурно смо нешто од тога узели и прихватили. Као младић сам становао веома близу, долазио сам често у овај атеље и помагао оцу. Ту сам сад ја, биће неко после. Мој син свира клавир, али има и дара за цртање. Живот се листа као књига. Имао сам овде са Владом разговоре о његовим сликама, питао би ме шта мислим, да ли да баш на том месту да повуче црвену линију. Из тога свакако нешто научиш. Добро смо се разумели око стварања слике, композиције и боја.

Марко ради потпуно другачије од свог оца, али његове слике као да су овде пронашле своје природно станиште. Чак се и зидови испрскани старом бојом савршено уклапају као фон за нове цртеже. И тигањ је ту, с тим што је сада променио функцију. У њему се више не меша боја, већ топи восак за скулптуре. Крчка се на истом решоу који је преживео век. И југословенска застава с петокраком је ту негде, пресељена са наслона столице на уласку у атеље, горе, на први спрат.

- Мама ми је Сплићанка, тата Београђанин, Вук је рођен у Србији, ја у Хрватској. Чиста смо мешавина. Осећам се становником света – закључује Марко Велк.

ЗАЈЕДНО ВЛАДА И МЛАДИ УМЕТНИЦИ

Архивисткиња још врши каталогизацију преосталих слика Владимира Величковића који је преминуо пре шест година. Посао приводи крају. Наш саговорник преноси да је план, још за Величковићевог живота, био да се једном у Београду отвори градска галерија, која би функционисала као фондација, у оквиру које би се истовремено излагале његове слике и дела младих уметника.

УГАЉ И БРОНЗА

Марко Велк се у последње време, после двадесетак година, поново враћа скулптурама мањег формата. Заузеле су простор у атељеу између слика. Ради их од воска. Има нечег ђакометијевског у њима. Потичу од цртежа, све подсећа на угаљ, израз је слободнији, издужене су, мало апстрактније од слика. Нога, змија, јахач. Рвање са судбином, апокалипса. Мрачни моменти. Смрт прекрстила ноге и чека. Хекторовићеви разговори угодни народа словенског.

- Касније бих да их излијем у бронзи – истиче уметник.

ОД МАРВЕЛА ДО ВЕЛКА

Занимљива је прича о презименима синова Владимира Величковића, Вука Видора и Марка Велка.

- На самом почетку изглао сам на групној изложби заједно с оцем. Била је ту једна моја скулптура. Запитали смо се како би то излгедало да најавимо да излажу Величковић и Величковић. Најпре сам пожело да саставим прве слогове имена и презимена. Тако се добија Марвел. У то време нико није ни знао шта је то. Филмови су се појавили касније. Добро је што нисам сачувао то име. Али, ону скулптуру сам потписао баш тако. После сам избрисао Марвел и ставио Велк. То се на брзину средило. Судбина је то решила. Да ме данас питате, можда бих сачувао своје име, или узео неко треће, презиме од бабе, на пример. Али, испало је добро – каже Марко Велк.

Foto: Фото: Горан Чворовић

POGLEDAJ GALERIJU

Препоручујемо

Култура

0 1

СОПРАН СОЊА ШАРИЋ КОСОВАЦ О ТРАДИЦИОНАЛНОМ ИЗВОЂЕЊУ "СЛЕПОГ МИША" У НАРОДНОМ ПОЗОРИШТУ: Раскош музичке комедије

30. 12. 2025. у 15:54

Култура

0 0

МУЗИЧКА ДЕШАВАЊА КОЈА СУ ОБЕЛЕЖИЛА ПОЧЕТАК ДЕЦЕМБРА: Од камерног звука до разбарушеног надахнућа

29. 12. 2025. у 10:02

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације