ВУЛЕ ЖУРИЋ: Пред нама године које ће, уместо скакавца, појести разни вируси

НАША највећа издавачка кућа већ готово пуну деценију "части" читаоце тематским збиркама у којима се налазе приче врхунских домаћих и светских приповедача. У оквиру едиције "Таласи" до сада су, између осталих, објављене и збирке прича посвећене Иви Андрићу, Милошу Црњанском и Бранку Ћопићу, које су наишле на одличан пријем и код најшире читалачке публике и код књижевне критике.

Фото К. Михајловић

Ова издања су припремана поводом великих годишњица српских класика, а пошто се ове године навршава 90 година од рођења Борислава Пекића, нисмо хтели да пропустимо ту пригодну прилику да се и на овакав начин одужимо писцу чије речи и мисли и даље утичу не само на савремену српску књижевност, већ и на оно што је преостало од нашег друштвеног живота и јавне речи. Позивна писма ауторима послата су крајем прошле године, а књига би ових дана требало да се појави у књижарама.

Овим речима писац Вуле Журић најављује нову антологију у издању "Лагуне" - "Пре времена чуда", за коју су приче инспирисане Пекићем, који никад није био актуелнији, исписали одабрани наши писци, разнородних поетика и приступа.

Какви су резултати, чиме су се аутори одабрани да испишу свој омаж Пекићу руководили?

- Као и увек када се осмишљава једна оваква збирка, приређивач жели да на једном месту окупи пре свега врхунске приповедаче које ће "задата тема" подстаћи да напишу добру причу. И овога пута било је писаца са наше првобитне листе жеља који нису могли да прихвате позив, али су заступљени аутори дали заиста све од себе да у својим текстовима "призову" Пекићеве теме и начин на који је од њих обликовао своје романе, приче и публицистичке текстове. Призвали су и лик Пекића, писца који је свој кратак и тежак живот посветио идеји слободе и одговорности појединца, наспрам суровости ауторитарних државних апарата и трагикомичности упорне историје.

Да ли је за писца захтевније, или пак лакше, када је задати мотив тако велики писац?
- Приређивач не може да предвиди каквим ће текстовима на крају располагати, али знао сам да ће Филип Давид да напише мемоарски текст, а да ће Весна Голдсворти да пошаље два писма из туђине. Имао сам, дакле, оквир збирке, а оно што се налази између ова два вредна текста јесу разнородне приче које својим садржајем и начином приповедања представљају сјајне омаже Пекићевој уметности, или самога писца претварају у књижевног јунака. Природа Пекићевог дела ми је омогућила да отворим простор и за млађе, жанровске писце, што су они прихватили са дирљивим весељем. Када томе додамо оно што је цео свет задесило у исто време у које смо почели са радом на књизи, не треба да чуди што је неколико прича "заражено" књижевним светом и идејом Пекићевог "Беснила", које је уз Камијеву "Кугу" и Бокачов "Декамерон" најпомињанија књига у овом ковидастом времену.

И сами сте се релативно скоро у роману бавили епидемијом и њеним последицама. Има ли релације између тог, сремског, помора и страха, и ових у којима сви живимо?

- Како зараза не јењава, све ми се више чини како између краја 18. и почетка 21. века не постоји било каква сличност. При томе не мислим на понашање уплашених и збуњених обичних смртника широм света и оних који управљају нашим животима, већ на чињеницу да иза ове велике катастрофе, сва је прилика, неће остати записана нити једна поуздана, истинита реч. Пандемија је показала колико је ово информатичко доба заправо време дезинформација. Од када је нови вирус кренуо на свој пут око света, тај свет не престаје да се свађа, а сада већ и да се туче. Ипак, из данашње перспективе, не би било уопште лоше да се све заврши као у Иригу 1796, дакле годину дана након избијања епидемије. Још пола године са маском на лицу, на метар и по удаљености од другог, па после тога да се грлимо, љубимо и идемо у Грчку. Претпостављам да бисмо радо потписали овакав или сличан уговор са судбином.

Фото К. Михајловић

Сматрате ли онда ковид 19, или све што он са собом доноси, пажње вредним литерарним мотивом? Може ли се уметност пробити кроз ту најезду дезинформација?

- Упоредо са болешћу и умирањем, запљуснуо нас је и цунами оне најрепресивније политичке коректности. Убиство Џорџа Флојда ће тек показати крајње консеквенце на западни свет, а крајњи исход распламсале борбе неће учинити људе равноправнијим у правима, већ у обавезама чије ће неиспуњавање за собом повлачити драматичне последице по појединца и целе заједнице. Питање је, дакле, колико ће уметницима бити потребно времена да пронађу начин да заобиђу сва законоправила дигиталне уравниловке, али не сумњам да ће уметност преживети. За оне који такву уметност буду стварали, нисам баш сигуран.

Да ли је писац обавезан да има јасан став, а потом и да га јавно изриче?

- Кад год је књижевност "значила", њени ствараоци су умели да заврше тамо где се никоме не завршава. Пекићев пример је, да кажемо, школски. Пред нама су године које ће, уместо скакаваца, појести различити вируси. Против таквих времена није било нити ће бити вакцине. Али ту је, на пример, Пекићево "Златно руно", седам књига које ће вам, верујте, измамити толико потребан осмех на лице под маском.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације