ИГРАМ ЈОВАНА ЦВИЈИЋА И ПОСЛЕ ТРИДЕСЕТ ГОДИНА: Ирфан Менсур о пројектима који га очекују

ГОСПОДИН глумац, легенда југословенског глумишта, беговски и грофовски син Ирфан Менсур. О његовој каријери и животу могла би се снимити узбудљива серија која би се одвијала на свим балканским и многим европским котама.

Фото: П. Милошевић

Ирфан Менсур је оставио трајан уметнички траг и као глумац и као редитељ на овдашњим просторима. Бави се професуром, и снима и режира са енергијом, ентузијазмом и радошћу које имају само стварни заљубљеници у свој посао, истински креативци и велики уметници. Ових дана пред њим је велики број пројеката које гледаоци очекују са нестрпљењем.

Остало вам је још неколико снимајућих дана у серији Здравка Шотре "Краљ" у којој играте Јована Цвијића, какви су вам утисци?

озантан пројекат, и у смислу броја глумаца, продукције и саме теме. Мислим да та тема до сада није начета, и биће први пут осветљена. Интересантно је да сам ја код Шотре играо Јована Цвијића, младог научника, пре неких тридесет година. Бавећи се Цвијићем, спознао сам колико је он био пројугословенски настројен и колико се залагао за Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, односно Југославију, па ми је мало чудно што је још на новчаници од 500 динара. Он је, наравно, сувише велики, разум је превагнуо, остале су његове европске и светске заслуге што се тиче географских наука.

Фото: Приватна архива

Да ли можете да направите паралелу у вашем игрању Јована Цвијића пре 30 година и сада?

- Тада сам знао основне податке о њему и нисмо се бавили југословенством, ни Краљевином Срба, Хрвата и Словенаца. Бавили смо се његовим покушајем да од свог живота направи једну научну и истраживачку каријеру, да направи једног српског интелектуалца, а тек по доласку Александра прикључио се идеји југословенства. Са Шотром и сценаристима правио сам свог Јована Цвијића. При крају сам снимања те серије, а управо сутра почињем да снимам серију "Бележница професора Мишковића", коју режира Мирослав Лекић, и играм човека који је са својих шеснаестак година отишао у Америку и који се у Србију враћа са 70 година. У серији припадам оним људима који знају тајну бележнице, припадам тој тајни и враћам се у Србију да покушам да је сачувам, и предам је у сигурне руке. Врло интересантан лик, врло интересантан жанр. По први пут се код нас прави серија тог типа, и мислим да је то врло храбар покушај, јер је у питању велика продукција. Можемо "Бележницу" назвати сајнсфикшном на српски начин на српску тему.

Често сте играли ликове из епохе, много се снима серија из наше блиске и даље историје, као да се отворио неки нови простор да историју учимо из почетка?

- Мислим да су многи схватили да смо у могућности и продукционо и креативно, говорим о сценаристима и редитељима, а и глумачки, да савладамо једну жанровски захтевну категорију, а то је такозвани историјски филм или серија. Одиграо сам доста историјских личности, од Гаврила Принципа, Јована Цвијића, Кнеза Павла, Лукијана Мушицког... Донекле ћу бити толико дрзак да и Павла Исаковича у "Сеобама" Црњанског назовем историјском личношћу, иако је он фикција самог писца, јер је толико присутан у свести људи који се баве књигом и нашом историјом, тако да је дефакто постао историјска личност.

Фото: Принтскрин

Задали сте себи један тежак задатак - да будете часни. Да ли је то реч која се мења кроз различита времена, да ли постоје мање часна или часнија времена, или је част - част, без обзира на то у каквим временима живимо. Да ли је частан човек частан у сваком времену?

- Као многи појмови и реч част и частан су се излизали. Од силне употребе. Схватамо да је тешко истински остати у домену те речи. Мој задатак је да своја три сина научим да живе часно. Све остало је у њиховим рукама. То је нешто што ме чини задовољним и срећним, што бих пожелео свима око себе. Ја и пријатеље бирам по томе да ли су часни или не. Тешко је објашњиво шта значи част, али мислим да добронамерни људи врло лако препознају значење те речи. Бавим се и педагогијом, тренутно имам своју класу студената на Факултету савремене уметности... У једном моменту сам им рекао: "Чекајте, децо, то мора да буде урађено онако са ћеифом, мераком", и видео сам да ме гледају бело. Питао сам их да ли уопште знају шта те речи значе... Нико се није јавио од њих дванаестак. Дакле, нешто што ја живим и што сам живео цео живот, а то су ћеиф и мерак, моји студенти нису знали шта значи. Нису читали Бору Станковића, или су узели дајџест издање са интернета, и Мешу Селимовића и Иву Андрића... Тако да је и реч част можда свакоме разумљива, али до правог истинског значења мораш сам доћи. Мислим за себе да сам дошао до правог истинског значења, и тако васпитавам себе и блиске људе, да тако живимо. У последњих деценију и више живимо у времену лажи и преваре, и ако то препознаш, онда је лако бити частан. Истог тренутка ти се отвори пут ка часности.

Фото: Приватна архива

Својевремено сте режирали представу "Плава птица" у ЈДП која је била хит. Сонг који прати песму остао је заувек. Пева се често као нека врста слободарске песме, песме "против краљева ноћи". Како је бити на челу пројекта који је остао "за заувек"?

- Што се саме песме тиче, она је настала неким чудним сплетом околности. Њено трајање је још чудније. Глумци су то отпевали као своју химну угодног рада на представи, а после тога је то препевано у скоро стотинак варијанти, што хорских, акапела, познатих поп и рок певача... Чак сам чуо, док сам био у тзв. избеглиштву да је један посланик у Скупштини рецитовао неколико стихова те песме, што сам примио као један својеврстан раритет. Има још једна прича, а то је да је у једном тренутку Демократска странка размишљала о томе да та песма буде химна те странке у време када је та странка била заиста демократска странка, и врло јака и веома значајна. До договора није дошло, али се та песма певала на њиховој конвенцији. Песма је остала као знак једног сивог времена, остала је можда зато што се бави бојом. Плава птица у сива времена.

За вас кажу да сте Господин глумац, као што су некада то говорили и за вашег узора Стеву Жигона. Да ли је тешко бити господин у времену која то нису?

- Довољно је бити васпитан да вас прогласе господином. Ја се не трудим да будем господин, једноставно живим онако како су ме васпитавали, и односим се према људима онако како мислим да треба, и замислите, одједном сам ја господин глумац. Није ми то била намера. Намера ми је била само да живим свој живот и своје васпитање.

Фото: Приватна архива

Чекају вас три режије - "Казабалкан", "Ана Карењина" и "Вашкице". Све занима како ће изгледати редитељско читање познатог класика под палицом Ирфана Менсура?

- Почео сам и прекинуо рад на једној представи, а наставићемо када нам корона дозволи. То је представа коју радим за "Југоарт", са Тањом Бошковић, зове се "Вашкице". Ово је моја адаптација, односно драматуршка обрада једног шпанског писца. Почео сам и завршио читајуће пробе текста по мотивима Горана Стефановског која се ради наменски за Зајечарско позориште и "Дане Зорана Радмиловића". Почетком октобра треба да почнем режију своје драматизације "Ане Карењине". Нећу бежати од Толстоја, али се нећу бавити Толстојем који се бавио друштвеним слојевима и раслојавањем, бавићу се љубавном причом која је у основи његовог романа. То ће бити једна велика ода забрањеној љубави. Премијера ће бити у нишком Народном позоришту, и имаћу две Ане Карењине. Једно вече ће Ана бити моја бивша студенткиња Катарина Арсић, а друга ће бити велико изненађење за позоришни свет, а то ће бити Драгана Мићаловић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације