МИЛО ИЗГУБИО ЈЕР ЈЕ ДОСАДИО САМОМ СЕБИ И НАЛОГОДАВЦИМА: Петар Божовић оштро о изборима у Црној Гори

НА Велику сцену некадашнег матичног театра, Народног позоришта, Петар Божовић враћа се премијерно 9. септембра са представом "Васа Железнова", рађеном по мотивима Максима Горког.

Фото М.Лабудовић

Биће то поновни сусрет са писцем из средњошколских и редитељем из студентских дана: представу на позорницу поставља гост из Загреба Златко Свибен, који је студије ФДУ завршио у Београду.

Последње пробе популарног глумца пратила су и политичка превирања у Црној Гори. Казујући током каријере, радо и често стихове великог Његоша и Матије Бећковића, годинама је надахнуто поручивао да мора "бити што бити не може" и да нема краја "ћерању". И, ето, ових дана је баш то дочекао.

Ударио је Мило на Василија Острошког, морао је да изгуби. Време му је. Досадио је и себи, а можда и наредбодавцима. И раније је било много опозиционог света, али су одлучивали други. Овог пута се, такође, могло на то рачунати, мада је све говорило да се неће десити. Дошао је тренутак да оде, да заврши тамо где је давно хтео - у економији. Али му нису дали док се његовом руком не потпишу сви срамни уговори. Сад народ мора да исправља. Тежак је то задатак.

о Да ли сте овакав расплет очекивали?
- Размишљао сам пре неки дан, колико је за ових тридесет година тај народ од 700.000 људи и ми сви, наравно, заједно с њим - доживео тешких експеримената. Доста отпорнији не би издржали. Ми, вероватно, имамо тај тренинг наслеђен од ропства под Турцима и осталим поробљивачима.

о Како сте ове догађаје лично доживели?
- Ја сам човек коме је Црна Гора мајка и који је Србин из Црне Горе. Стварно сам задовољан и срећан. Без обзира што сам био један од оних који је, истог тог Мила и његове другове, у своје време, здушно "доводио" на власт. Али, тако је то са политиком...

о Да ли су се у литијама учили стрпљењу и они верујући и они неверујући?
- Ако погледате уназад, српски народ је одржала православна вера. Свуда, где год је била. И где је уништавају, она се појави са својим црквама и богомољама. После разних пропалих устанака и отпора у којима смо толико страдали, вера је остала наша највећа вредност. Његош је говорио: "Наше су утирале сузе вјешти звуци дивнијех гусала". Сада ми то бранимо на Косову. Не сигурно због плодне Метохије. Ево, Србија је необрађена цела, а Војводина може да храни пола Европе. Него, чувамо своје храмове, свој дух и митове. Ако то изгубимо, не постојимо као народ. Све је могло да се деси у Црној Гори, осим да ударе на губљење сопствености. Сигуран сам да ниједна партија, ни у Србији ни у Црној Гори, не би могла да изведе онолико људи који иду тако мирно и достојанствено. Јер, знају да их води Божја вера. Нису то само они који су говорили "и ми смо Срби", него сви који су били присиљени да то не буду.

о На кога мислите?
- На оне који су прво били Дукљани (већ заборављени, као и њихова Академија), па Монтегрини, па шта све не још... Кад удариш на корен, ту човек каже: "Нема више уцена и лажи, баш ме брига за све."

Фото М.Лабудовић

о Када ћете ви у Црну Гору?
- Не знам. Нити је шта хитно, нити може да буде касно. Ја сам увек у Црној Гори и она у мени.

о Да ли прича о социјалној правди и једнакости, може да "гане" данашњег гледаоца?
- Биће како "падне" и одлуче неки центри моћи. Они нам одређују да постоји и трећи пол, да ћирилица није забрањена (али је нема нигде), иако се доносе закони о њеном очувању. Перфидија политике је заиста велика. Горки је био борац за малог човека. Данашње друштво је угроженије него у његово доба, зато што на ширем појасу огроман број људи пати. Не мислим само на глад која хара свуда, да би онда дошли светски "усрећитељи" и послали хуманитарну помоћ и своје организације... Где је, уопште, човек данас? Васпитаван је у потрошачком друштву и преко телевизије, па категорију сиромаштва не схвата као "немам да једем". Него, "једем свакаква го.на, а други једу нешто боље". Ми се трујемо лошом, брзом храном задње врсте. Покушајте да је забраните.

Фото М.Лабудовић

• АТЕЉЕ МЕ ЈЕ ТОТАЛО ОДБАЦИО

о ВРАТИЛИ сте се у Народно позориште после много година. Како се осећате у ансамблу?

- Прво, лепо је што су ме звали и сетили ме се, за разлику од Атељеа 212 и БДП. У Београдском драмском провео сам прве дане као њихов стипендиста и играо неке улоге, али ме се не сете ни када је неки јубилеј или прослава. Не патим због тога, мада кад негде почнете, било би вам мило да поново дођете. А Атеље ме је, заиста, одбацио. Тотално. Не знам због чега, ваљда и због њихових унутрашњих ствари. Не знају одавно где су, њихов репертоар лута. У Народно позориште ме је позвала Ивана Вујић, а ја њу веома ценим - због њеног рада и изузетне преданости позоришту.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације