БИО ЈЕ МАЕСТРО ЗАЉУБЉЕН У ФИЛМ: Пријатељи и колеге о Горану Паскаљевићу, великану који је обележио кинематографију
ХУМАНОСТ је основа стварања сваког уметничког дела, па и филма, и увек сам се трудио да изаберем тему која ми се чинила важном у одређеном тренутку.
Снимио сам 18 играних филмова, који су наизглед различити, али у сваком од њих најважнија ми је била судбина обичних људи. Шта их мучи, и шта их чини срећним, колико их социјалне и политичке прилике у којима живе одређују, као позитивне или негативне јунаке. И увек сам тежио једноставности филмског израза са фокусом на глумачку игру, без употребе специјалних ефеката, којима се поједини редитељи служе како би прикрили празнину и бацили прашину у очи гледалаца.
Овако је у једном од својих последњих интервјуа за "Новости" говорио Горан Паскаљевић, наш легендарни редитељ и сценариста, један од најзаслужнијих за афирмацију југословенског и српског филма у Европи и свету. Преминуо је у петак увече, у болници у Паризу, од последица изненадних здравствених компликација.
Како "Новости" сазнају, по сопственој жељи, Паскаљевић неће бити сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу, него поред своје мајке Оливере. А међу небеске великане, као страствени заљубљеник у "покретне слике", отишао је на свој начин, филмски - вест о његовој смрти стигла је непуних пола сата након што је на отварању Интернационалног фестивала филмске режије у Лесковцу (LIFFE) саопштено да је овогодишњи добитник награде "Живојин Жика Павловић" за животно дело.
Одлазак Паскаљевића, изузетног филмског аутора, растужила је све који су га познавали на овом простору, као и уметнике са којима је сарађивао у иностранству. Посебно колеге и пријатеље са којима је чинио "златну петорку" некадашњих студената режије на чувеној академији у Прагу, која је прославила овдашњу кинематографију у свету - Горана Марковића, Рајка Грлића, Лордана Зафрановића и Срђана Карановића.
Како за "Новости" истиче Рајко Грлић, који готово три деценијe живи и ради у Америци, оно најупечатљивије по чему ће памтити Паскаљевића је весеље са којим је дошао у Праг.
- Горан ће ми заувек остати у сећању по невиности и заљубљености у филм. По свакодневном дружењу током тих првих корака према нечему што бисмо једнога дана могли радити. Наравно, и по филмовима. Нарочито по "Бурету барута", мени његовом најдражем филму - каже Грлић.
Време дружења, снимања првих филмова и можда најлепше младости, које су заједно живели у Прагу, данас доживљава са пуно емоција:
- То су биле године весеља, знатижеље, откривања и младалачке дрскости. Праг нам је дао неку сигурност, и ми се нисмо тога стидели. Хтели смо да причамо своје филмске приче, и на крају смо их и причали. И то свако своју, колико год су нас неки критичари гурали у "заједнички тор".
После њихове прашке екипе, која је наставила сјајан пут наших великих аутора "црног таласа", кинематографије овог простора, нажалост, генерацијски гледано, нису добиле тако даровите и бескомпромисне ауторе, иако је појединачно и спорадично било и великих успеха. Оно што би "златној петорци" можда могао да буде неки "заједнички именитељ", Грлић издваја то што су били пријатељи:
- Дружили смо се, сарађивали, били окрутни један према другоме што се тиче филмова, али истовремено смо остајали пријатељи. На фестивалима на којима смо имали филмове заједно смо седели, славили нечији успех и нисмо били нимало нежни према ономе ко је изгубио ту трку. То дружење, та међусобна толеранција, било је нешто ново у тадашњем југословенском филму, а изгледа и у овим данашњим кинематографијама.
Одлазак Паскаљевића бескрајно је растужио и нашег легендарног сценографа Миљена Креку Кљаковића, који је провео деценије са њим у дивном и блиском дружењу, и који са великом тугом говори, за "Новоти", о њему:
- Затечен сам смрћу мог доброг пријатеља, врсног и прослављеног редитеља. Ми који смо га добро познавали не можемо и нећемо да верујемо да нас је напустио наш Горан, један од најбољих, најзначајнијих и најпосебнијих филмских стваралаца са ових простора. Били смо врло блиски, дружили смо се породично, као фамилија, као људи који су изабрали с ким ће бити у "крвном сродству". Изгубио сам дивног, племенитог пријатеља, великог господина, који је и својим духом, шармом и духовитошћу оставио дубок траг у овом нашем граду.
Кљаковић додаје да ће му много недостајати њихови дуги разговори о скривеним тајнама филма, приче о напуштеним кућним љубимцима о којима су се заједно бринули:
- Успомену на мог сјајног пријатеља сачуваћу заувек, а филмови које је стварао причаће причу о једном изузетном таленту, несебичном и племенитом човеку, и о његовој врло успешној каријери. Нека ти је вечна слава, мој добри Гого.
У ексклузивној изјави за "Новости" о Паскаљевићу говори и звезда италијанског филма, глумица Донатела Финокјаро, која је сарађивала са најславнијим редитељима данашњице - Марком Белокијем, Ђузепеом Торнатореом, Вудијем Аленом, Марком Џексоном..., а играла је главну улогу у Паскаљевићевом последњем филму "Упркос магли", који је снимио у Италији:
- За мене је познанство са Гораном Паскаљевићем важно. То је био уметнички сусрет, и пре свега људски. Свидео ми се његов начин снимања и рада са глумцима - он је редитељ који на сјајан начин, са мало речи, описује емоције твог лика и сцене. Много сам научила из његовог начина рада, и сада сам са великом тугом примила вест о његовом одласку. Паскаљевић је велики маестро!
ДАРКО БАЈИЋ, РЕЖИСЕР: ИСПРАТИЛИ ГА ДУГИМ АПЛАУЗОМ
КАДА је Дарко Бајић, уметнички директор Лесковачког интернационалног фестивала филмске режије (LIFFE), после пројекције његовог филма "Име народа", публици саопштио да је преминуо Горан Паскаљевић, овогодишњи добитник највишег признања лесковачког фестивал, уместо минута ћутања, зачуо се громогласан аплауз.
- Било је то као на филму. Уместо минута ћутања добио је аплауз који је дуго трајао и говорио колико гледаоци желе да му захвале за све оне филмове које је направио. То је велика трагедија за европску, светску и српску културу и лични губитак за све нас који смо Горана познавали и поштовали - казао је Бајић.
Он је рекао да се у петак ујутру чуо са Горановом супругом и да је тада сазнао да је познати редитељ имао операцију и да се опоравља, a да је пре тога све време био у контакту са Паскаљевићем који му је био лични пријатељ.
Вест о смрти познатог редитеља стигла је само пола сата након што је и званично саопштено да је добио награду за афирмацију регионалне филмске уметности у свету која носи име прослављеног редитеља Живојина Жике Павловића.
СЛАВКО ШТИМАЦ, ГЛУМАЦ: УВЕК ХРАБАР И РАДОЗНАО
ЗАТЕЧЕН сам овом тужном вешћу, јер ме за Горана везују дивна сарадња и пријатељство које се одржало још од филма "Варљиво лето 68", па све до данас. Био је диван редитељ, један од наших најнаграђиванијих и најпоштованијих у свету, остварио је блиставу каријеру, и гајио је искрену и велику љубав према филму. Никада га није напуштала радозналост, а ни храброст да говори о ономе што он сматра важним, а ја ћу га највише памтити по приватним емоцијама. По томе што је био изузетно драг, духовит, срдачан и топао човек.
МИЛОШ ШОБАЈИЋ, СЛИКАР: ЧОВЕК БИ ТРЕБАЛО ВЕЧНО ДА ЖИВИ
ПОЗНАВАО сам га. Сретали смо се у животу. Долазио је код мене. Разговарали смо, приватно је био шармантан човек. Био је светски успешан режисер. Снимао је изванредне филмове. Његов син Владимир је једно време био професор режије на Факултету за уметност и дизајн где сам декан. Погодило ме је. Вест о смрти ме увек шокира. Човек би требало вечно да живи. Очигледно је смрт мера према којој се односимо тако што знамо да до тог судњег дана морамо да урадимо нешто не бисмо ли преживели. То нас тера да радимо и стварамо.
ИРЕНА БИЛИЋ, ДИРЕКТОР ПАРИСКОГ ФЕСТИВАЛА: ВЕЗУЈУ МЕ ЛИЧНЕ УСПОМЕНЕ
- БИО је гост на мом првом фестивалу у Паризу "Европа око Европе" 2008. године. Приказали смо његов први краткометражни филм "Легенда о лапоту". Изузетно остварење. Годину дана касније, после смрти мог супруга сликара Ненада Жилића, путовао је заједно са мном на фестивал у Нормандију и свој тадашњи премијерно приказани филм "Медени месец" посветио је њему. Топло и дирљиво је говорио о његовом сликарству. Веома сам му захвална на томе. За њега ме, тако, везују и личне успомене.
ЦИЛЕ МАРИНКОВИЋ, СЛИКАР: ПИЛИ СМО КАФУ НА ТРОКАДЕРУ
ДУГО смо се познавали. Још од студентских дана. Сећам се да сам био у одабраном кругу у малом студију у Кошутњаку на претпремијери његовог првог играног филма "Чувар плаже у зимском периоду". Волео сам његове филмове, а он моје сликарство. Чак је и монтирао материјале за краткометражни филм о мом стваралаштву. Имао је мек глас, спонтаност и лакоћу у комуникацији. У Београду смо често седели у кафани "Грмеч". А у Паризу смо пили кафу на Трокадеру. Још не могу да се освестим да више нећемо имати ту прилику. (Г. Ч.)
Препоручујемо
СВЕТ МОРА ДА ПОВЕРУЈЕ У ДОБРОТУ: Последњи интервју Горана Паскаљевића за “Новости”
25. 09. 2020. у 21:04
ДАРКО БАЈИЋ: Одлазак Паскаљевића трагедија за светску културу
26. 09. 2020. у 16:09 >> 16:09
ОВО ЈЕ ЊЕГОВА ПОСЛЕДЊА ЖЕЉА: Ево где ће бити сахрањен велики Горан Паскаљевић
26. 09. 2020. у 19:48
ДИГНУТИ НАТО АВИОНИ ПОСЛЕ НАПАДА НА УКРАЈИНУ: Хитно се огласио Зеленски, имао поруку за Путина (ФОТО/ВИДЕО)
РУСИЈА је покренула масовни ваздушни напад на Украјину на божићно јутро по грегоријанском календару.
25. 12. 2024. у 11:16
ПРВИ СНИМЦИ УКРАЈИНСКОГ НАПАДА НА РИЛСК: Најмање шест мртвих и десетине повређених, горе аутомобили (ВИДЕО)
ШЕСТ особа, међу којима и једно дете, убијено је у Рилску, у области Курск, као резултат ракетног удара украјинских оружаних снага, саопштио је вршилац дужности гувернера Курске области Александар Хинштајн.
20. 12. 2024. у 17:07
ПЛАНЕТИ ПРЕТИ СЦЕНАРИО ИЗ 1815. После догађаја на планини која је променила свет уследиле трагедије: "Питање није да ли ће, него КАДА!"
„ЕФЕКТИ би могли бити још гори него што смо видели 1815."
25. 12. 2024. у 15:54
Коментари (0)