ЖИВОТ ДОСТОЈАН УМЕТНИЦЕ И ЈУНАКА: "Књига о Надежди", у издању СКЗ, открива различита виђења живота и дела највеће српске сликарке 20. века

НАЈВЕЋА српска сликарка 20. века добила је своје место у чувеном "плавом колу" Српске књижевне задруге, у коме се, 115 године после њене смрти, под бројем 749, појавила "Књига о Надежди".

Аутопортрет и слика "Стабло"

Текстове који су се о њој писали за живота, али и оне објављиване до данашњих дана, из пера највећих стручњака и познаваоца, одабрали су Драган Лакићевић и др Мило Ломпар.

"Диспозиције за уметницу" код Надежде Петровић, 1911. примећује још Димитрије Митриновић, који је описује и као "сувише храбру и сувише грлату", док Милорад Павловић Крпа пише:

- Крупна и снажна, једра, здрава и као зрела јабука румена у лицу, к томе природно и неизвештачено лепа, она је будила симпатије где се појавила и у најтежим приликама испољавала племениту и доброћудну уметничку душу, што је карактеристика сваког правог уметника.

Текстови у овој збирци баве се како њеном личношћу и значајем у модернизацији српског сликарства, тако и патриотским залагањима и трагичним крајем, већ на самом почетку Првог светског рата. Тако Делфа Ив. Иванић закључује да ова велика Српкиња и Југословенка није дочекала да види довршено дело ослобођења и уједињења југословенског:

- И мртва својом крвљу нахранила је српску земљу која ју је консумирала, као што јој је за живота давала све најбоље и најплеменитије откуцаје свога срца и светлосно треперење своје душе...

За једног од најближих њених пријатеља, сликара Бранка Поповића, који је после рата учинио много да успомена на Надежду не потамни, она је била богомдана сликарка. Сама је себи правила боје, а када би узела кичице у руке, радила је дионизијски ведро и надахнуто:

- То сам видео и дубоко осетио у ваљевској болници, 1915, у пролазу са фронта за београдску војну болницу, и сам болесник од пегавог тифуса. Уз литар најбоље каменичке шљивовице, коју сам јој по жељи био донео, претресли смо тада последњи пут важна питања нашег младог сликарства. То је био разговор достојан уметника и јунака Надежде Петровић и њених дивних платана.

За великана наше карикатуре Пјера Крижанића, била је задивљујућа пионирска храброст којом је, у време када је код нас још владао хладни, беживотни академизам, покушавала да се изрази у духу настојања модерног уметничког става. По "тој новости појаве и уметничке концепције" Ђорђе Поповић поредио је са Сутином.

Ова књига је ту и да нас подсети како у нашој средини, оно што је Надежда доносила из света (са школовања у Немачкој, али и боравка у Француској) није увек примано раширених руку, па у свом тексту Момчило Стевановић констатује да су "њене новине и рудиментарна снага морали унети немир". Са "мушкарачком грубошћу у изразу и рукописом без калиграфије", како сведочи Стефановић, љубитеље, публику, критику, па и сликаре, по повратку у земљу, подела је у два табора, "отприлике подједнако незадовољна и збуњена смелошћу која је наличила на обест".

- Обдареношћу и револуционарношћу једино је Надежда Петровић монументална фигура српске уметности с почетка 20. века; једино она сажима и превазилази њена прва кретања и изражава репрезентативну, историјску суштину епохе до Првог светског рата - тврдио је Миодраг Б. Протић.

Да је више пута радила мотиве са Косова и Метохије, указује прилог Оливере Јанковић:

- Грачаницу је сликала четири пута (колико је познато), два пута саму цркву и два пута цркву са пределом који је окружује, Призрен пет пута, увек виђен са другог места и на сасвим различите начине, а Везиров мост два пута под различитим осветљењем. Вредност тих слика често је, међутим, била пре документациона него артистичка, јер сликано је у журби, између битака и обавеза болничарке, са материјалом који је био при руци.

Иако је сликарско дело Надежде Петровић велико, сматра Лидија Мереник, њу су тек ратничко, а не уметничко, изједњачавање са мушкарцима и њена прерана смрт на фронту, а не за штафелајем, учинили хероином. Она подсећа и на једну успомену Бранка Поповића:

"Надежда је једне вечери добила ратно одликовање које је војвода скинуо са својих груди да њој прикачи. Признање одато Надежди Петровић, признање које је изједначило са мушкарцима, најбоље је признање које је ова храбра жена могла да добије."

Горући пут у Ресник

РАСКОШНОМ серијом "Ресник", од којих је слика која се налази у Народном музеју Надеждино ремек-дело, бавила се Катарина Амброзић:

- Горућа црвена трака пута, са пегама жутог светла и љубичастих сенки, са топлим зеленим крошњама над мрким плотом и модрим обронцима брда у даљини, ето омиљене композиције и целе Надеждине палете.

Препоручујемо

Култура

0 2

СЛИКАРКА НА ПОЉУ ЧАСТИ: "Књига о Надежди" у издању Српске књижевне задруге

23. 10. 2020. у 11:15

Култура

0 1

ВРЕМЕ КОЈЕ СТВАРА ПЕЈЗАЖЕ: Дела прошлогодишњег лауреата "Јесење изложбе" Љиљане Бурсаћ на поставци "Логос у покрету" У УЛУС

26. 10. 2020. у 11:26

Култура

0 0

ЧУДА ЖИВЕ У НАМА: Андреа Ивановић Јакшић о делима изложеним у београдској и крагујевачкој "Рими"

22. 10. 2020. у 10:50

Култура

1 0

ИЗЛОЖБА САРА МАСНИКОСЕ: „Све игре које смо играли“ вечерас у Параћину

21. 10. 2020. у 11:16

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације