КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Дубина увида

КЊИГА Мила Ломпара, "Његош - биографија његовог песништва" јединствена је у нашој култури.

Фото: Приватна архива

Ауторов детаљан приступ поезији највећег српског песника омогућио нам је да стекнемо значајне, умногоме и нове, увиде у Његошево стваралаштво, али и да унеколико откријемо суптилне, а важне нијансе његове личности, његовог интимног света. Читајући ову књигу истовремено стичемо и увиде о поезији "апсолутног песника" у ширем, европском контексту и утврђујемо знања о њему као класичном песнику и српске и европске културе, зато што је у свом делу остварио укрштај хеленског и хришћанског, али и зато што се бавио и европским темама - темом ренегата - у "Горском вијенцу" и самозванца у "Лажном цару Шћепану малом". У том контексту "показано је како су истрага потурица и владавина самозванца само наизглед локалне и анегдоталне теме".

Бавећи се космичком поезијом, особито спевом "Лучом микрокозма", осим што показује како је Његош ситуиран у европском песништву, Мило Ломпар повлачи паралеле с мотивима песништва Симе Милутиновића Сарајлије и Јована Стерије Поповића, али показује у чему је различитост реализације тих мотива у поезији поменутих песника у односу на Његошеву.

Једна од значајних чињеница у вези са овом књигом јесте да читајући је, не обнављамо и не стичемо знања само о Његошевом стваралаштву, већ и о стваралаштву других песника, особито о поезији Јована Стерије Поповића, као и о односу - пре свега стваралачком односу Његоша и тих песника у српској култури.

Ломпар показује необичност односа Стерије и Његоша јер иако су живели у истом времену, иако њихово стваралаштво садржи исте мотиве, не постоје забелешке једног о делу другог и обрнуто. Истовремено, детаљно анализирајући Стеријине песме, мотивски сродне Његошевим, Ломпар показује зашто су та два песника изразити антиподи, зашто њихова искуства, сазнања и доживљај света одликује "супротносмерност", на чему се заснива "темељна песничка разлика":

"Иако су обојица били посвећени античком наслеђу, ипак, њихов избор унутар тог наслеђа открива знатну разлику песничких осећајности која прераста у слику два пола српског песничког искуства. То показује њихово схватање 'душе'. Јер, Стерија је у души могао видети као непролазно само оно опште, што је у свом најдубљем бићу и основи жива природа, која се појављује у свему појединачноме будући да 'у стоичком учењу нема ничег што би човека, мудраца, упућивало на довршавање његовог бића и његових задатака у неком животу изван тела и земаљске сфере дужности'. Његошева песничка реинтерпретација платонизма и гностицизма открива како је он душу поимао као непролазну индивидуалну супстанцу...", каже се у књизи.

Тврдњу да је Његош превасходно лирски песник, аутор образлаже анализом односа који се успостављају између поетичких, космолошких, танатолошких, идиличних и еротичких мотива у Његошевој песничкој артикулацији, а увид да је тај песник трагички, а не трагични образлаже чињеницом да се песник, заступајући у својим делима различите мотиве, а за тему узимајући различите догађаје, и оне које припадају историји, друштву, али и оне који су изразито лични, интимни, бавио релацијом Бог - човек, односно чињеницом да је у било којој врсти манифестности та веза константа.

Као најлепшу Његошеву песму аутор издваја "Ноћ скупљу вијека". Анализа те песме, слободно можемо казати, заузима централно место у књизи. Имајући свест о њеној комплексности, слојевитости, загонетности, па и деликатности, настојећи да је унеколико разумемо, слободни смо да искажемо дивљење и захвалност, због дубине увида коју нам је Мило Ломпар у овој књизи пружио.

Узимајући у обзир целокупан научни, друштвени и културни ангажман Мила Ломпара, са свежим сећањем на све што је до сада написао, а у његовом опусу много је капиталних дела, у свести нам је константно, с разлогом, чињеница да је он институција којој, баш због тога, никаква друга није потребна, док би свакој значајној требало да чини част да је он у њеном саставу.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације