МИЛЕНА ЗУПАНЧИЧ ЗА "НОВОСТИ": Славна словеначка и југословенска глумица говорила о уметности, послу и колегама

НАЈПОЗНАТИЈА словеначка глумица, која је славу и каријеру градила на простору некадашње велике Југославије, Милена Зупанчич - после много година ради у Београду.

Фото приватна архива

Инспирисан драмом Хајнера Милера настао је комад "Цемент Београд" из пера Милана Рамшака Марковића (у режији Себастијана Хорвата), чије ће премијерно извођење бити 12. априла на сцени Београдског драмског. Реч је о својеврсној трилогији, јер је ова представа већ имала своју верзију у Загребачком казалишту младих и СНГ Љубљани.

За Милену, коју наша публика посебно памти по филмовима "Дечко који обећава", "Игмански марш" и "Пејзажи у магли", овај ангажман је препун симболике. Последњи пут гостовала је у Београду с (такође) Милеровим комадом "Макбет по Шекспиру", у поставци хрватског редитеља Ивице Буљана који ових дана, (такође) има премијеру у БДП. Стицај околности хтео је да са Милеровим "Цементом" има везе и њен бивши супруг, глумац Радко Полич, који је играо у истоименој представи 1981. године, у режији Љубише Ристића. А Ристић и КПГТ су и те како театарски важни, за бившу СФРЈ и човека с којим је провела више од четири деценије живота, недаво преминулог редитеља Душана Јовановића....

Као добитница чак шест Стеријиних награда, "премијерно" сте се ушли у здање Београдског драмског.

- Сад сви раде тамо. Окупљамо се ми старији, док позориште углавном има младе у ансамблу. Разним поводима, нашли су се на једном месту Јагош Марковић, Ивица Буљан, Раде Шербеџија, Ленка, Мира Карановић. Са Хорватом сам већ сарађивала и имам веома лепe успомене, зато сам са радошћу примила његов позив. Нова представа ће бити необична, али верујем, и занимљива за публику.

Играли сте у Хорватовој представи "У Републици среће"?

- Он је данас један од најбољих словеначких редитеља. Бави се озбиљним позориштем. Његове представе не можемо назвати политичким театром, ипак, бира друштвене теме које су у фокусу. И то не на неки насилан начин, нити на прву лопту. Када је о овом наслову реч, замишљеном као трилогија, свака представа је другачија. Мотиви су Милерови, али прилагођени нашем времену. Идеја је да се све три представе играју заједно у ова три града.

Фото приватна архива

О чему говори "Цемент Београд"?

- Представа се састоји из два различита дела. У првом су само млади и њихова енергија, у другом Мики Крстовић и ја, као Даша и Глеб. Припадамо свету који је нестао... У прошлости је све било другачије, постојао је заједнички поглед на свет и разлог за бунт, дизале су се револуције. Данас је веома тешко постићи заједништво у било чему. Не само у Београду, већ у било ком граду на свету. Прича је веома универзална у свим сегментима: од интимног живота, до друштва у целини. Отуђење је заједнички именитељ за све што нас окружује, поготово у време короне. Људи више нису блиски ни љубазни једни према другима. Створио се један тужан егоизам.

Последњи пут кад сте били на Стеријином позорју дружили сте се с Мишом Јанкетићем и Пером Квргићем. Обојице више нема међу нама...

- Најгоре је што човек из године у годину има око себе све мање драгих људи и пријатеља. Недостају ми многи "од некад". Њихов одлазак учинио ми је живот сиромашнијим. Док гледам неке старије филмове и серије, видим један кадар и помислим - овог глумца више нема. Па други, трећи... Страшно је кад схватите да су из целог филма само двоје или троје још живи. Много је људи умрло, поготово у корони. У Словенији би рекли "сека се у твојем гозду", што значи "сеча је у твојој шуми". Не може се човек лако с тим помирити.

Неком давном приликом сте казали да је најважније имати главу на правом месту. Како то постићи?

- Данас се трудим да ми глава бар остане на врату. Ако човек помисли да не може да поднесе све оно што му живот носи, преостаје му само уже. Мора се живети даље, стално бити будан и активан. У свим стварима.

На почетку ове године остали сте без свог животног партнера, великог позоришног редитеља, драматурга, есејисте, сценаристе Душана Јовановића.

- Такав је човек био да је тешко замислити да може да умре. Тешко је о томе и говорити, све остаје у вама за цео живот. Мислим да би Душан волео да живим што нормалније, да радим и даље, уместо да потпуно беспомоћно ходам по свету. Провели смо 45 година заједно, све смо прошли. Свега је међу нама било, али ни за секунд није било досадно! Често је режирао у једном граду, а ја снимала у другом. Никада нисмо били породица која би ујутру села за сто да пије кафу.

Може ли ишта надоместити такав губитак и осећај заједништва?

- Нико и ништа. Ми смо живели на свој начин. Толико тога ми је оставио да не треба више ништа ни тражити. Дао ми је много, много тога ме научио. Много смо и препатили заједно и много се смејали... Уз једно огромно разумевање. Унапред смо градили нешто што се не може изгубити. Свега је остало, јер је све Душаново велико. А оно што је његово ја ћу неговати даље, на исти начин.

Како вам изгледа Београд после свих ових година?

- Све се мења. И Београд ми се чини много другачијим него што га памтим. Гради се на све стране, прави је велеград. Нажалост, још нисам имала довољно времена да га обиђем. Углавном се крећем између Београдског драмског и хотела, који је у његовој близини.

Представу ћете играти у "блоковима", неколико извођења заредом?

- Да, и то ми одговара. Није једноставно путовати. Данас је посебно компликовано прелазити границе. Код нас у Словенији су због короне већ веома изражени психички проблеми. Нису сви људи богати нити живе у раскошним становима. Многи су скучени, у малом простору, затворени са својим проблемима. Нема више дружења ни међу децом и младима. И нису само болест и вирус однели животе - људи су уништени на разне начине. Бојим се да се после овога, неки никада неће опоравити.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације