ИНТЕРВЈУ Данина Могел: Нигде се не осећам тако слободно, као у Београду

ВРАТИЛА сам се у Србију, да живим овде са родитељима и остајем ту заувек! Овде ми је дом, мада је Мексико моја друга домовина, али овде се осећам више код куће. Ипак су ту моји корени и ту се осећам најсигурније - одушевљено започиње разговор за "ТВ Новости", глумица Данина Могел (36), рођена Београђанка, ћерка некадашњег мексичког амбасадора у Србији, који се пре неколико деценија, у нашој престоници, заљубио у лепу Српкињу, данас Данинину мајку.

Са Момчилом Оташевићем / Фото Приватна архива

- То што имам маму Српкињу и оца Мексиканца, изградило ме је као храбру и јаку особу. Мој тата се пензионисао и коначно смо сви овде на окупу. Он обожава ову земљу као да је његова.

И Данину је љубав према српским коренима, после завршене средње школе у иностранству, одвела на пријемни испит за глуму на Факултет драмских уметности у Београду. - Нису ме примили, али нисам одустала. Дипломирала сам на државном факултету у Лос Анђелесу, где петогодишње студије не обухватају само глуму, већ и режију, анализу текста, сценографију, костимографију, сценску шминку. Изабрала сам ову професију, не само због љубави према уметности већ и зато што желим да живим од ње. Мада, и даље радим паралелне послове, преводим и држим часове језика. У ово време пандемије захвална сам на ономе што имам и прихватам ствари какве јесу. Ипак, волела бих да, осим у међународним пројектима, радим и овде, у земљи у којој сам рођена.

Жеље се нашој саговорници полако и остварују, од када се 2010. године појавила у серији "Шесто чуло", a затим и у бројним италијанским, мексичким и америчким пројектима, међу којима је и филм The Uncanny ("Необјашњиво"), из 2019, који је још у постпродукцији. Запазили смо је и као Францускињу, мадам Кристин, у ситкому "Три мушкарца и тетка". Данина не крије понос што јој се пружила прилика да у филму "Пијавице" (2019), дели кадар са Николом Ђуричком.

- Било је то моје прво искуство на филму, код нас, у којем играм научницу. Лазар Ристовски је прави каваљер, као и Никола Ђуричко.

* Гледаћемо вас и у серији "Бележница", чија ће се прва епизода премијерно емитовати 14. маја на "Јутјубу"...

- Играм службеницу банке, код које су кључеви трезора. Захвална сам целој екипи, а посебно Момчилу Оташевићу који ми је много помогао. Предиван је човек, опуштен, непосредан, воли да се шали... Зато сам и ја била опуштена на снимању.

* Значајну улогу остварили сте 2013. године, у документарној серији "Моја зависност, моје проклетство" (Дискавери), редитеља Алвара Куриела, заснованој на истинитој причи о бурном животу бивше колумбијске министарке културе Ауре Лусије Меро...

- Тај пројекат ми је испунио срце и помогао да напредујем као глумица, јер сам тада имала само 26 година, а требало је да уђем у лик зависнице, доста старије од мене. За ту улогу сам морала да научим како се понашају зависници од алкохола и дроге, јер је филм базиран на периоду њеног живота, у коме се нашла у паклу алкохола и кокаина. Касније се извукла из свега тога. Та улога била ми је психички захтевна, јер није лако изразити такву врсту емоција.

 

Фото Ива Ред

* Због дипломатске каријере вашег оца, често сте мењали места боравка и живели у различитим земљама. Колико је такав начин живота утицао на вашу каријеру?

- Каријера мога оца утицала је и на моју каријеру. Научила сам три страна језика. То је непроцењиво. Научила сам да се адаптирам, да посматрам, да упијам утицаје из околине, па и понашања људи које сам сретала, разноразне гримасе, мимику, гестикулације... Јер, глумац је инструмент који кроз свој посао може да искаже све што постоји у њему. Али, пре свега, треба да разуме шта је суштина живота. Тада постаје саосећајан и отворен. Не мора да ми се допада лик који тумачим, али морам да разумем његове психолошке карактеристике, ко је он, одакле потиче, шта му се десило, који је његов циљ....

* Да ли се филмски сетови код нас разликују од начина снимања у иностранству?

- Код нас у Србији одушевљава ме то што су људи опуштени на сету, нема нервозе, процес снимања и сарадње је опуштенији, као и колеге. У Мексику нису толико опуштени. Овде нема толико протокола и ословљавања на "ви". У Србији имамо невероватно талентоване и харизматичне глумце, али имам осећај да је понекад све пребрзо урађено. Веома је важан добар сценарио, да народ не каже да им је прича већ позната, већ да те стимулише да гледаш. И буџет је битан. Разумем у каквој се ситуацији налазимо, али кад се хоће, може се!

* Који су вам омиљени глумци и редитељи?

- Одушевљена сам Миленом Дравић, она није глумила, она је била присутна. Од млађих ми се допада Андрија Кузмановић, који је велики шмекер, културан, харизматичан, а као глумац - разбија! Сан ми је да с њим делим кадар. Омиљени филм ми је "Професионалац", редитеља Лука Бесона. Волим што он жене представља као емотивне и осетљиве хероине, истовремено јаке и са наглашеним мајчинским инстинктом.

* С обзиром на то да је у вашем дому заступљена мексичко-српска кухиња, имате ли проблема са линијом?

- Имала бих, да се не пазим. Немам ауто, користим превоз и много пешачим. Људи ми кажу да сам луда, али Београд је за мене рај! Слобода кретања је на највишем нивоу, тога нема у Мексико Ситију. Нигде се не осећам тако слободно и тако безбедно као у Београду. Нико ми не верује, а ја им кажем "Идите у Мексико Сити или Ел Еј, па ћемо да причамо!".

* Које су сличности између Срба и Мексиканаца?

- Наши народи су врло слични. Срби су бучни и весели као и Мексиканци, али Мексиканци су много страственији. И једни и други су саосећајни и породица им је на првом месту. Ипак, мексички мушкарци су романтичнији од Срба и већи су каваљери.

* Чиме се руководите у животу?

- Живи данашњи дан и узми оно што ти живот у том моменту пружа. Тако радим и у глуми, јер глумац мора да буде присутан у тренутку, да би реговао. Волим да плешем и да читам, много комуницирам са људима, гледам серије и интервјуе, да видим шта раде моје колеге и који филмови и пројекти се раде у свету. И, наравно, контактирам људе за посао, што уопште није лако. И гурам даље.

* Какав, по вашем мишљењу, треба да буде однос између мушкарца и жене?

- Мушкарац треба да буде мушкарац, а жена - жена. То не значи да он мора да буде мачо, а она покорна и послушна. Он треба да искрено и директно исказује своја осећања према жени, да не манипулише. Јер, живот је један и пролази, па не желим да ми неко одузима време и енергију. Избегавам такве људе, само се удаљим од њих и фурам свој фазон. Веза би требало да буде као тим, а данас је преовладао нарцизам, "захваљујући" друштвеним мрежама.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације