СЛАЂАНА МИЛОЈЕВИЋ ЧУВА СРПСКУ ТРАДИЦИЈУ ОД ЗАБОРАВА: Странци радо носе наше јелеке

Чувари традиције су толика реткост у Србији да би их требало брижно чувати као мало воде на длану. Међу њима је и Слађана Милојевић. Припада трећој генерацији породице која у престоници чува од заборава умеће веза и старих срспких мотива.

Foto: Zoran Jovanovic

Чувари традиције су толика реткост у Србији да би их требало брижно чувати као мало воде на длану. Међу њима је и Слађана Милојевић. Припада трећој генерацији породице која у престоници чува од заборава умеће веза и старих срспких мотива. Уз њу и сестру активна је и њихова мајка од 78 година, а нада се да ће посао наставити и њена 23-годишња ћерка. У топлином традиције ушушканој, аутентичној радњи у Чумићевом сокачету, на самом почетку разговора поглед нам пада на јастук са препознатљивом шаром, за који нам Слађана каже:

- Један од мотива који радимо, али у нашој интерпретацији, је рад примењеног уметника. Од пиротских шара сачињена је корњача која већ вековима има велику симболику. Наиме, она представља дуг живот и добру хармонију и енергију у дому у ком се налази. Имамо и још један снажан мотив у симболици, тзв. змијански вез, који је заштићен у Унеску као нематеријално културно наслеђе српског народа, из Републике Српске. Често га имамо на кошуљама, посебно мушким, а он по симболици представља плодност.

На питање да ли муштерије знају приче које стоје иза купљених комада, Слађана каже:

- Свима причамо, издајемо и сертификате за своје производе, а уз њих и описе, тако да се они одмах едукују. Не ради се о томе да купите јастук, већ пиротску шару (која по симболици доноси дуг живот) или, рецимо, азбуку. Њу обожавају Американци. Робу шаљемо и поштом у иностранство, највише у Америку, јер људи који су далеко од матице имају већи осећај припадности.

Пажњу нам привлачи прелепа беж свилена хаљина са уникатним, широким бретелама. Наша саговорница објашњава да колико некоме треба времена да истка мали тепих, толико њима треба за бретеле на овој хаљини, јер се ткају ручно, на великом разбоју. Уз њу стоји блејзер од сто одсто вуне са ручно тканим појасом и копчама од сатена. На осталим комадима налази се златовез, мотив из Жиче, пиротска ружа, те београдски грађански мотиви.

- Све је савремена форма нечега што се раније носило, али смо сада применили кроз вез. Ту су шумадијски јелеци рађени на сатен свили, антерија и златовез. Један сасвим посебан јелек, такође изложен у радњи, био је на изложби у Уједињеним нацијама у Женеви. Рађен је златовезом и срмом. Углавном дајемо рок од 20 дана за израду јелека. Не могу раније да се заврше, јер се на свили много дуже и теже ради него на сомоту, рецимо.

Од материја, користе се свила, памук и лан, мало вуне.

- Идемо на то да производи буду ексклузивни, не да бисмо имали високе цене, већ да бисмо парирали ексклузивности коју Србија има, а то су управо везови. Толико се трудим да их сачувамо од заборава, поготово у последње време када се дешава да нам их краду други народи и приписују себи – истиче Слађана Милојевић. - Завод за интелектуалну својину Републике Србије нас је прошле године делегирао да учествујемо у програму који је организован у Уједињеним нацијама, од стране светске организације за заштиту патената. Присуствовале су 32 земље света, а ми смо били у групи балтичких и источних земаља. Поносни смо што смо се ту нашли.

У срцу Београда везу се и слова, монограми, у сарадњи са уметницима кроз решења са Мирослављевог јеванђеља, а ова породична фирма је и партнер Међународног клуба жена свих супруга акредитованих амбасадора у Србији, тако да све амбасаде купују код њих.

- Поносни смо што Карађорђевићи, посебно Љубица, воле да носе наше ствари. Радили смо хаљинице за малу принцезу Исидору, то је опленачка лоза коју радо носи и Кристина Оксенберг, ћерка Јелисавете Карађорђевић. Не радимо масовну производњу, али смо због тога уникатни. Нашу одећу купује само онај ко се у то разуме. Чекају да производи буду израђени. Углавном их радимо по мери, у договору, неко тражи, рецимо, да извеземо иницијале супруга… - открива наша саговорница.

Ови уникати се раде у великом студију у Рибашевини, селу у околини Ужица.

- Ми смо у неку руку и социјално предузетништво, јер помажемо жене које нигде не раде, осим у својој кући, али знају да везу, тако да сви заједно штитимо нешто што је срспко. Већина производа се ради ручно, али и оно што је направљено машински урађено је према нашим, јединственим решењима.

Издваја Слађана да су познати по либадама и јелецима на свили. Либаде настају по врхунским кројевима њеног деде, из 1930-их година. Појаснила нам је и да је реч о женском хаљетку, односно најсвечанијем комаду женске грађанске ношње. Некада су га носиле краљице и богате жене, са бисерима, украшавале га златовезом и срмом. Ту је и шумадијска ружа на кецељи, појасевима, а Слађана нам помиње и труковање - тешку техника која је, на жалост, све мање присутна у Србији. Углавном је раде младе жене јер боље виде, боцкају рупице по којима ће после неко да везе. На белом се лакше ради, док по црном то могу само мајстори. И наша саговорница је труковала док је била млађа.

- Одрасла сам уз то. Знам да везем, као и моја сестра, а надам се да ће ћерка то да настави. Ево управо правим надстољњак, али никако не стижем да га завршим. Требало би један месец у континуитету да се ради!

Српско платно, лан и свилу користи највише лети, а зими вунене материјале. Све време постоји и свечани програм, за свадбе. За младе, младожење, свадбарске поклоне... рецимо надстољњак са шест до 12 салвета и београдским грађанским мотивом из 19. века, израђен златном срмом. Купују се и дечје народне ношње, као и кошуље и „опрема“ за крштења.

И док док ми нисмо довољно свесни каквим благом располажемо и да би други народи дали све на свету да то имају, како тврди Слађана Милојевић, странци радо купују наше јелеке.

- Летос су ми дошле две девојке, Американке, пошле су у Грчку и ишле преко Србије, коју доживљавају као егзотику, а занимљив им је био овај дизајнерски дистрикт у Чумићевом сокачету. Сити су људи униформисаности, траже јединственост, ни не питају више колико кошта, битно им је да је различито. Једна од њих се ухватила за јелек, питала шта је то и рекла ми да ништа лепше није видела у свом животу. Објаснила сам јој да је реч о традиционалној ношњи српског народа, а она ме је замолила да јој направим један, да га преузме када се буде враћала за Америку. Узела сам јој мере и урадила. Била је пресрећна!

Издвојила је Слађана још једну занимљивост. За време пандемије ковида добила је имејл од Светске здравствене организације, са молбом да отвори радњу. Запослени, који су боравили у Београду, били су фасцинирани стварима које су видели и дошли на идеју да се ручни вез ради и на маскама за заштиту. Тако је наш вез и на овај начин отишао у Америку.

Занимљиво је и то да у последње време све чешће и млади људи пазаре кошуље са типичним српским, нарочито косовским, везом, и то више мушкарци него жене.

Душепазитељка

Пажњу нам је привукла разнобојна тканица која такође има своју причу.

- Звали су је душепазитељка, јер вас чува и доноси срећу. Тканицом се зове због начина на који се ради, технике ткања, на разбоју. Веровало се да ће свако ко носи око себе овај појас, тканицу, бити сачуван, у ратовима и слично, али и да она чува српску душу. Носили су је чак и краљеви кад су кретали у балканске ратове, или жене када би остајале трудне - опасавале су се српском тканицом да би сачувале плод. Она има велико значење у српском народу – открива наша саговорница.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације