НА ОВИМ МЕСТИМА ЈЕ ЗАБРАЊЕНО УМИРАЊЕ: Ако се то ипак деси могу и да казне покојника

ШЕСТ градова је забранило умирање од 1999. године, са прописаним казнама које се крећу од новчаних казни до повећаних пореза - и далеко су од тога да су први.

ФОТО: Принтскрин

Делује као шала, али да ли понекад постоји разуман разлог?

Петсто тридесет и седам људи живи у Селији, средњовековном граду на падини брда на самом врху Италије. Шездесетих година прошлог века било их је било три пута више, а данас већина становника има више од 65 година. Као резултат тога, Селијини закони такође добијају средњовековни укус. Прошлог месеца, као одговор на њену демографску кризу, градоначелник Давиде Зикинела потписао је Одредбу 11 којом је изричито „забрањено да се разболи у општини“ и инсистира да је „умирање забрањено“. Они који себично одбију да предузму неопходне кораке да се придржавају овог закона тако што ће присуствовати здравственим прегледима могу очекивати казну од 10 евра годишње.

-По закону, нисам могао директно [забранити умирање], каже Зикинела, педијатар по занимању. „Не можете по закону наредити немогуће. Али моја намера је да се борим против смрти.”

Како је тада рекао новинарима: „Ову меру смо спровели не као шалу, већ као нешто заиста озбиљно, јер је Селија, као и многи други градови у јужној Италији, погођена депопулацијом. Они који не воде рачуна о себи или који стекну навике које су штетне њиховом здрављу, биће кажњени са више пореза.”

Селија није први град на свету који је покушао да забрани умирање – чак није ни један од првих пет. Последњих година сличне мере су предузете у Cugnaux (Цугнаук, 2007) and Sarpourenx (2008) у Француској, Biritiba Mirim у Бразилу (2005), Lanjaron у Шпанији (1999) и Falciano del Massico (2012), такође у Италији. У сваком од ових претходних случајева, проблем је био локално гробље, којем је понестајало простора, што је локалне власти навело на очајничке мере.

-Имали смо веома тежак проблем, сећа се Филип Герен, који је у то време био градоначелник Цугнаука у близини Тулуза. Герин је желео да изгради ново гробље на некоришћеном земљишту повезаном са локалним аеродромом, али није могао да добије одлуку да одобри префектура (француски еквивалент локалне власти). Ово му се чинило апсурдним пошто је земљиште у једном тренутку било одобрено за далеко реметиљу сврху изградње супермаркета. „Разговарао сам са многим људима“, каже Герин. -Покушао сам да закажем састанак са префектом. Послао сам писмо Министарству унутрашњих послова. Нема успеха. Тако да смо били помало фрустрирани и рекли смо: „У реду, јер је апсолутно глупо овластити супермаркет, али не и гробље, морамо да спречимо да људи умиру.“

Ово звучи смешно. У реду, то је смешно. Обожаватељи Криса Мориса ће се сетити да је деведесетих година прошлог века идеја била права комедија. У одељку „На сат“ под називом „Смртна казна“, Морис прилази пролазнику и пита: „Шта мислиш, шта би требало да буде казна за смрт?“ Запрепашћени пролазник: „Мислим да би у неким случајевима требало да их обесите. „Дакле, ако умреш, треба да будеш обешен?“ "Да."

Међутим, с времена на време, то је схваћено озбиљно. Самоубиство је, наравно, било илегално у Британији до 1961. године – а на неколико места је и даље. Очигледно, такав закон има мало значаја за оне који су умрли, али људи за које се утврди да су покушали самоубиство и даље бивају кажњени. Малезијски кривични закон, на пример, предвиђа да: „Ко покуша да изврши самоубиство и учини било какву радњу у циљу извршења таквог дела, казниће се казном затвора у трајању до једне године или новчаном казном или и једним и другим.”

Чак и тамо где власти прихватају да људи понекад умиру, предузети су кораци да се та пракса искорењује са одређених места. У 5. веку пре нове ере, Тукидид је забележио да је умирање (и заиста рађање) било забрањено на светом острву Делос, како би се задовољили богови тог доба који су били прилично високи за одржавање. „Све гробнице оних који су умрли на Делосу су ископани“, писао је Тукидид, „и проглашено је да убудуће на острву неће бити дозвољена смрт или рађање; оне које су требале да умру или роде требало је да пренесу у Ренеју.

Слична идеја је захватила и јапанско острво Ицукушима, које се сматра светим у шинтоизму, где је умирање или рађање било забрањено до 1868. године и где још увек нема гробља или болница. На срећу, и Делос и Ицукушима су веома мали и блиски другим, прикладнијим копненим масама, тако да су захтеви богова били готово изводљиви.

theguardian.com

БОНУС ВИДЕО - РУСКА АРТИЉЕРИЈА НА ДЕЛУ: Јединица гађала положаје украјинске војске на фронту у Херсону

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације