ДА ЛИ СЕ НАЈЈАЧИ НИКАД НЕ ПРЕДАЈУ? Шта кажу психолози, је ли одустајање знак слабости, или храбрости

„НАЈЈАЧИ само остају, никад се не предају“ поручују познати стихови песме „Генерације 5“, који као да скицирају уверења на којима смо сви одрастали. Да не би требало одустајати, јер то раде само слабићи, већ морамо истрајати у започетом по сваку цену.

Фото Shutterstock

А шта ако је та цена превисока и ако нам то од чега нисмо дигли руке на крају, када га досегнемо, не донесе никакву радост, већ само исцрпљеност и осећај празнине? Проблем је у томе што нас нико није учио како да одустајемо, већ само како да о(п)стајемо.

Колико нас уврежено мишљење да само губитници одустају блокира у намери да дигнемо руке од нечега од чега би требало, па заправо тако радимо против себе, објашњава Тања Илијазовић, психолог и психотерапеут:

- Уврежено мишљење да је одустајање знак слабости или губитништва може нас заиста увести у замку, терајући нас да истрајавамо у стварима које нам више не служе, које нас исцрпљују, гуше или воде у погрешном правцу. Истина је да понекад најхрабрија и најмудрија ствар коју можемо да урадимо, јесте да одустанемо — али не у смислу бега, већ избора. Одустати од нечега што нас више не испуњава, што нас одваја од себе самих, што нас спречава да растемо — то је чин зрелости и љубави према себи. Али када нас одмалена уче да је одустајање пораз, ми се често бојимо те одлуке као да је то крај, а не почетак нечег новог и здравијег. И зато, уместо да се питамо да ли је одустајање пораз, можда је боље да се питамо да ли је остајање победа. Ако није, можда је време да пустимо.

Какав би требало да буде следећи корак после одустајања од нечега? Да ли је неопходно одмах да се посветимо нечем другом, усмеримо енергију на нешто што ће заузети његово место, или је каткад добро оставити мало слободног времена за поновно сусретање са собом и ослушкивање тога шта нам је заправо потребно?

Фото Shutterstock

- Често кадa одустанемо од нечег, посебно нечег што нас је дуго окупирало, у шта смо се емоционално инвестирали, осетимо празнину коју пожуримо да попунимо, као да је празнина сама по себи нешто страшно и погрешно, aли није. Важно је да се подсетимо: да би нешто почело, нешто мора и да се заврши. Зато је тема о неопходним завршецима веома потребна како не бисмо остали заточеници сопствених страхова и дисфункционалних и органичавајућих уверења. Празнина после одустајања није знак да нешто недостаје већ простор који се коначно отворио. Питање које нас често мучи је a шта радити с тим простором? Следећи корак не мора бити “радња”, већ “тиши корак”. Након одустајања, често је најздравије: стати, дисати, бити. Дозволити себи да не знамо, да се мало одморимо од напора, да осетимо себе без тога што смо напустили. Та тишина није губитак времена, већ плодна тишина у којој се може започети нешто ново — али изнутра. Не морамо одмах знати шта ће доћи. Баш као у природи — након што се неко дрво посече, земљишту треба мало мира пре него што нешто ново прорасте. Ако одмах посадимо нешто друго, можда ће то бити из страха да “нешто морамо”, а не зато што то желимо. Ослушкивање себе је чин дубоке храбрости.

КАДА ЈЕ ВРЕМЕ ЗА ОДУСТАЈАЊЕ?

По чему бисмо могли да знамо да је време да дигнемо руке од нечега? Који су јасни, или мање јасни, показатељи који томе претходе?

- Ово је питање које многи носе у себи, често дуже него што смеју да признају јер осећај “можда ипак није време да одустанем” уме дуго да нас држи унутар нечега што је заправо већ завршено. Јасни знаци да је време да дигнемо руке од нечега су да упркос свом труду и залагању, нема кретања напред, нема бољитка. Ако се стално вртимо у круг и ништа суштински не напредује и упркос искреном труду не долази до промене, можда је то знак да то више није наш пут. Затим, ако смо стално исцрпљени, празни, или под стресом. Наравно да сваки пут има тешке деонице, али ако нам нешто хронично одузима животну снагу, а не доноси ни радост ни смисао, можда нам више не припада. Ако губимо себе и више се не препознајемо у својим поступцима, мислима, емоцијама, ако постајемо неко ко не желимо да будемо — то је аларм. Ако je страх једини разлог зашто остајемо. Страх од промене, осуде, непознатог. Ако је страх једино што нас држи, онда нас тај пут не води ка слободи, већ ка заробљености. Важно је пратити онај тихи осећај у стомаку који каже: „Ово више није то.“ Али разум увек нађе оправдање да остане. Тај унутрашњи уздах када замислимо да смо слободни, када мислимо: “Кад би бар могло да се заврши…” — то је душа која шаље сигнал. Понекад не мора бити драма, не мора бити велика бол. Понекад је то тиха истина која полако сазрева у нама. А кад сазри — више није питање да ли да одустанемо, већ како то учинити поштујући себе.

Foto: Shutterstock/ilustracija

Када одустајање ради за нас, а када против?

- Оваква питања захтевају зрелу тишину пре него што се на њих одговори. Одустајање само по себи није ни добро ни лоше — све зависи из ког места у нама долази и ка ком правцу нас води. Кључно питање није од чега одустајеш, већ коме и чему тиме говориш „да“. Када одустајање ради за нас онда то значи повратак себи, што подразумева да се више не одричеш себе због очекивања других, да коначно чујеш свој глас уместо туђег. Када нас нешто повређује, гуши или умањује. Када престанемо да насилно гурамо живот у смеру у ком не тече. Када напуштамо нешто што нам више не служи. Понекад ствари истекну, а ми упорно покушавамо да их “оживимо”. Тек када престанеш да оживљаваш оно што не доноси живот у твој живот, ослобађаш се.

Одустајање ради против нас када је последица страха, а не избора. Када је одустајање механизам одбране од разочарања. Када си близу нечег важног, али те уморио процес. Када очекујеш да пут буде лак и чим није, скренеш. Животне вредности често захтевају време, истрајност, сазревање. Ако се повлачиш сваки пут кад постане “превише”, никада нећеш стићи у дубину. “Ако не покушам, нећу пропасти.” Али у томе већ лежи пораз — јер си одустао од себе пре него што си се заиста појавио.

Како да препознамо код себе да генерално превише олако дижемо руке од нечега, па и када не би требало? Можемо ли, и како, то променити код себе?

- Иза олаког одустајања често се крије страх, разочарање, осећај недовољности или несвесни образац из прошлости. Одустајање у том контексту није увек избор — већ реакција. Ево неких знакова. Идеја око нечега нас узбуђује, али чим постане изазовна губимо елан. Ако често имамо почетни ентузијазам, али одустајемо на првој препреци, можда нисмо научили да градимо однос са процесом, већ само са резултатом. Ако осећамо стид што опет нешто нисмо „извели до краја“. Чести остаци незавршених ствари у нама (или око нас) могу указивати на навику да се повлачимо уместо да истрајемо. Можемо се бојати да нас „успех“ обавеже. 

Фото Shutterstock

- Парадоксално, неки људи одустају јер осећају да би успех значио нове обавезе, очекивања, притиске. Тако се самосаботажа маскира у „недостатак мотивације“. Затим, када у себи носимо уверење: „Ја то не могу, нема смисла ни да покушавам.“ Та уверења су често преузета у детињству, кроз критике, поређења или недостатак подршке. Важно је да научимо да оно што радимо не мора и не може увек бити „сјајно“ да би било вредно. Некад је довољно само остати. Бити. Не одустати данас. Није сваки тренутак инспиративан — али сваки је важан. Не гледај на себе као на некога ко „лако одустаје“ — већ као на некога ко тражи начин да научи да остане. Ту већ почиње промена.

Од чега никада не би требало одустати, какве год да су околности у питању?

- За мене су то љубав, вера и нада. Те вредности су као три стуба у животу човека — нежне, али издржљиве. Љубав ти каже шта ти је важно. Вера ти даје снагу да идеш ка томе. Нада ти даје разлог да не посустанеш. Оне не обећавају лак живот, али обећавају пуноћу живота и да унутар сваке борбе можемо остати целовити.

Фото Shutterstock

ОДЛУКА ДА СЕ ОСТАНЕ

У ком моменту би пак требало одустати од одустајања?

- Oдустати од одустајања је понекад исто тако мудро као и одустати од самог пута. Није свака криза разлог за крај. Понекад је само глас отпора који прати раст. Одлука да се не одустане не сме бити казна себи, већ поштовање према нечему вредном у теби што још није довршило свој пут. Одлука да се остане не сме доћи из ината или обавезе, већ из љубави. Понекад је истинска храброст у томе што наставиш кад је најтеже. А понекад у томе што не наставиш. Уколико нисмо сигурни шта да урадимо, можемо се запитати: да овај корак донесе мир, шта би било, како би мој живот изгледао?

Препоручујемо

Панорама

0 2

ЗАНИМЉИВОСТИ О НАЈМЛАЂИМА: Априлске бебе су будући директори

19. 04. 2025. у 06:45

Пошаљи рецепт

0 1

ЈЕДНИ КАЖУ ЈЕДНО, ДРУГИ ДРУГО, А ЗНАТЕ ЛИ ВИ: Да ли је добро пећи на маслиновом уљу?

30. 04. 2025. у 07:00

Др Новости

0 0

ВЕЧИТА ДИЛЕМА: Шта је боље, брзо ходање или трчање? (ФОТО)

28. 04. 2025. у 23:15

Ручак дана

0 1

СА БЕШАМЕЛОМ И ПЕЧУРКАМА: Вегетаријански крокети, нећете престати да их једете

25. 04. 2025. у 11:30

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације