Неуробиологија пажње: Зашто се не сећамо шта смо радили јуче?

НА дневној бази се прегршт информација, апликација и комуникација бори за нашу пажњу, па је изазов да стрпљиво и истрајно останемо фокусирани на задатак пред собом.

FOTO: Privatna arhiva

* “Сада и одмах” постаје императив, а потреба за инстант комуникацијом и лаким одговорима норма

* Просечно дете први пут узме телефон у руке са непуне две године, десетогодишњи адолесцент гледа сатима „Јутјуб“, а класичан тинејџер на друштвеним мрежама проводи већи део слободног времена

* Превелика изложеност екранима у добу када се мозак формира чини да се особа адаптира више на виртуелни, него на реални свет

* Мозак све теже одржава фокус на активностима које не пружају брзу и интензивну награду и тако обични задаци, попут рада и учења, постају досадни

* Савремени човек дневно обрађује вишеструко више информација него пре свега 20 до 30 година

Престимулисаност чула доводи до преоптерећености нервног система и немир се полако увлачи у нашу подсвест, у виду позадинског шума и константне напетости - овако, за наш лист, на питање зашто губимо пажњу и које је неуробиолошко објашњење за то, одговара Андреа Чонтош, мастер неуробиолог, и додаје: - У мозгу не постоји јединствени центар за пажњу, већ она представља комплексну функцију која укључује више можданих кола. Тако све мреже за усмеравање фокуса, за детекцију новина и процену важности, за лутање мисли и извршну контролу играју улогу у ономе што доживљавамо као усредсређеност на одређену ствар, идеју или задатак.

Савремено окружење нарушава функционалну равнотежу између ових можданих мрежа тако што фаворизује брзу реактивност и честу смену задатака, уместо стабилне, дубоке пажње. “Сада и одмах” постаје императив, а потреба за инстант комуникацијом и лаким одговорима норма. Ипак, готова решења не подстичу наш мозак да мисли, већ напротив, атрофирају капацитет размишљања, памћења, креативности и доношења свесних одлука, еродирају фокус и вољу и чине нас подложнијим учесталим менталним проблемима, попут анксиозности, депресије и сагоревања од стреса.

Како да успоримо мисли у брзини коју нам живот свакодневно намеће, концентришемо се и задржимо пажњу?

- Наш мозак није направљен за свет у коме данас живимо. Еволуирали смо стотинама хиљада година за свет у коме је прикупљање информација кључно за преживљавање, али су информације ограничене; у коме су нове појаве назнака награде или опасности, али се новитети не појављују константно; и у коме је социјална повезаност валута сигурности, али је ограничена на мање групе људи. Модерни, виртуелни свет функционише по другачијим правилима. Готово све је неограничено, брзина промена незаустављива, и задовољење потреба је увек надохват руке. Или на клик. Звучи угодно, али је прилично исцрпљујуће. Количина енергије и менталних ресурса потребна да се испроцесуирају бескрајне информације, да се изнесу различите емоције које се на неколико секунди смењују са садржајем, и да се одржи велики број површних социјалних интеракција је огромна. Уједно се појављује и неспособност одлагања задовољства и нетолеранција на непријатност.

Нејак ум = неотпоран ум. Из тог разлога, у овом брзом, модерном свету преплављеном подацима, морамо научити како да правилно негујемо свој нервни систем и вежбамо менталне ресурсе, како бисмо овладали продуктивношћу, менталним здрављем и способношћу доношења ваљаних одлука, како у пословном, тако и у приватном домену живота. Морамо свесно и намерно да успоримо.

Коме је теже да је задрже, старијима или млађима и шта највише доводи до недостатка пажње?

- Сведочимо константном слабљењу пажње код одраслих људи, али је код деце ова појава још драстичнија – она је никада нису у целости ни формирала. Чињеница да просечно дете први пут узме телефон у руке са непуне две године, да десетогодишњи адолесцент гледа сатима кратке видее на „Јутјубу“, и да класичан тинејџер на друштвеним мрежама попут „Снепчета“, „ТикТока“ и „Инстаграма“ проводи главнину свог слободног времена, је поражавајућа. Не због тога што су модерне технологије нужно проблематичне саме по себи, већ зато што превелика изложеност екранима у добу када се мозак формира чини да се особа адаптира више на виртуелни, него на реални свет. Тада долази до незаинтересованости за класично играње, учење и дружење.

На који начин оне утичу на нас и после колико времена можемо очекивати да пажња почне да нам се враћа?

- Уколико смо доследни, резултате можемо очекивати већ кроз неколико дана и недеља. Значајнији је континуитет, него квантитет и зато треба вежбати пажњу свакога дана по неколико минута, што је противтежа убрзаном стилу живљења. Бројне неуронаучне студије су показале да медитација у трајању од 10-15 минута дневно у периоду од осам недеља јача ментална кола задужена за пажњу и самоконтролу и директно повећава капацитет концентрације.

Како да је не изгубимо поново?

- Фокус је динамичан. Није питање како да га не изгубимо, већ како да га ефикасно вратимо. Способност рефокусирања је кључна и може се развити временом захваљујући неуропластичности – способности нашег нервног система да се прилагођава околностима. Зато је веома битно да уприличимо праве околности. Да довољно спавамо, да проводимо барем мало времена изјутра напољу изложени природном светлу, да се крећемо и бавимо физичком активношћу, да излажемо себе новим искуствима, активно учимо и радимо на циљевима који нам пружају осећај сврхе.

Који су показатељи да је немамо?

- Ако се тешко фокусирамо и отежано одржавамо пажњу дуже од неколико минута. Ако смо често расејани, а нервоза, анксиозност или иритабилност постају норма. Ако имамо слабу самоконтролу и лоше регулишемо емоције. Ако слабо памтимо и лако заборављамо, и оно што нам је пре представљало задовољство, сада бива умни напор... То су сигурне назнаке да наша пажња попушта.

Какве последице изазива недостатак пажње, до чега све може довести?

- У основи фокуса налази се допамин, неуротрансмитер који има централну улогу у мотивацији, ишчекивању награде и усмеравању пажње. Модерни дигитални стимулуси (честе нотификације, друштвене мреже, кратки видео садржај) функционишу по принципу варијабилне награде – што представља исти механизам који стоји иза појаве зависности. Сваки пут када проверимо телефон, мозак добија малу капљицу допамина који обећава задовољство. Како потреба за честом стимулацијом расте, допамински систем постаје преоптерећен и долази до смањене осетљивости рецептора. Праг надражљивости се помера – сада је потребна јача стимулација и већа награда да би се доживљај оценио као задовољавајући. Мозак све теже одржава фокус на активностима које не пружају брзу и интензивну награду и тако обични задаци, попут рада и учења, постају досадни и недовољно стимулативни.

Престимулисаност доводи до слабљења умне контроле, што чини да неуралне мреже намењене лутању мисли које нас воде у прошлост, будућност или ка другима, постају хиперактивне. Такође, амигдала, алармни центар у мозгу задужен првенствено за емоције страха и љутње, услед недовољне инхибиције почиње чешће да се окида. Лавина неконтролисаних мисли и емоција лако одводи у руминацију и последично, анксиозност.

Да ли доводи до расејаности и заборавности?

- Све више људи се жали на потешкоће у присећању онога шта су радили или где су били претходног дана. Осећај константног позадинског шума постаје норма, а слабљење памћења неминовност. Превелика количина података блокира радну меморију и онемогућује формирање дугорочног памћења. Други узрок је што се напросто више не трудимо да памтимо ствари. Екстернализовали смо своју меморију препуштајући уређајима да памте, а све чешће и да мисле, за нас.

А до раскола и неразумевања између различитих генерација?

- Истина је да данашње “дигиталне” генерације, другачије процесирају информације и другачије комуницирају од старијих “аналогних”. Савремени човек дневно обрађује вишеструко више информација него пре свега 20 до 30 година. Новије генерације су брже и флексибилније, али често нестрпљивије и површније, док су старије спорије и неретко ригидније, али дубље размишљају и имају развијеније критичко мишљење. Све ово би се веома лепо надопуњавало да није комуникацијског јаза. Морамо се, сви заједно, поново научити вештини стрпљења. Стрпљење је неопходно за радозналост и формирање блискости, и може учинити да међугенерацијске разлике не буду препрека, већ прилика.

АНТРФИЛЕ

Вежбе за враћање фокуса

Можете ли нам препоручити неке вежбе за вежбање пажње?

- Пажња се може вежбати непосредно, пасивно или циљано, активно. Враћање хобијима попут шетње природом, читања, цртања и сликања, музике и плеса или спорта, без телефона и ометања, представља менталну хигијену и непосредно јача нашу пажњу. Циљане вежбе попут посматрања неподељеном пажњом једног објекта или слике дневно у трајању од неколико минута или медитације, активно тренира наш фокус.

Препоручујемо

Панорама

0 0

Бројни обичаји прате Ђурђевдан: Народно веровање каже да ово никако не смете заборавити да урадите

04. 05. 2026. у 13:32

Панорама

0 0

Мидимализам, савремени тренд у дизајну ентеријере: Златна средина уређења дома

04. 05. 2026. у 12:39

Панорама

0 0

Дивне вести: Стиже принова у краљевску породицу, једна фотографија разнежила све

04. 05. 2026. у 12:04

Панорама

0 0

На данашњи дан је преминуо Тито: Његов тестамент никада није пронађен - Јованка тврдила да је украден

04. 05. 2026. у 10:36

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације