"ПИРОВЕ ПОБЕДЕ" КРАЈЊЕ ДЕСНИЦЕ: Пукотине у демократији две водеће земље ЕУ, Немачкој и Француској

Алтернатива за Немачку води у прогнозама да изађе као победник на данашњим (недеља) изборима за покрајину Бранденбург.

Фото: Горан Чворовић

Велики су изгледи, такође, да ће им то мало вредети, с обзиром на то да им се припрема слична "демократска" судбина као и у Тингерији пре неколико седмица. Јер, са њима нико неће у коалицију.

Пред гласање у Бранденбургу, сондаже предвиђају да би АФД могао да освоји 28 одсто гласова, социјалдемократе, из чијих је редова актуелни покрајински премијер Дитмар Војдке -  25, демохришћани се котирају на само 16, а нова странка Саре Вагенкнехт на 14.

То би била нова победа немачких екстремних десничара, после историјског тријумфа 1. септембра у Тирингији и високог другог места у Саксонији. Резултати у ове три покрајине требало би да послуже и као лакмус у вези с политичким расположењем немачке нације. А оно је такво да показује жестоко одбацивање тренутне владајуће коалиције.

Становништво региона који обухвата део територије бивше Источне Немачке, окружујући престоницу Берлин и простирући се до Пољске границе, у коме живи око 2,5 милиона људи, уморно је од прилива миграната и европске бирократије и тренутно показује већинско расположење за политику Алтернативе за Немачку. Али, то ће, изгледа, бити мало за власт.

Све то показује и пукотине у демократији које захватају две водеће земље Европске Уније, Немачку и Француску. У мејнстрим медијима с обе обале Рајне могу да се прочитају и такве анализе да је тријумфом АФД у Тирингији, први пут после Другог светског рата једна десна популистичка странка победила на изборима и да се то симболично догодило баш на 85. годишњицу напада нациста на Пољску. Додаје се и да је ова странка за десет година постигла историјски узлет који није виђе још од узлета национал-социјалиста 1933. године. То доста говори о тенденциозном тону којим се ова странка, с трећином бирачког тела у Тирингији, третира у јавности.

Остале партије се труде да им направе брану, третирајући их у одређеним ситуацијама фашистима и националистима. Поставља се основно питање, због чега, онда, нису забрањени, ако имају вануставне активности? У супротном, ако је суд проценио да могу да се и даље баве политиком, онда заслужују исти демократски и медијски третман као и остали. Прошле године, један немачки суд је оценио да ова странка представља опасност по демократију, што је омогућило да буде ближе праћена од стране безбедносних служби, али се од тога није ишло даље. Све остало спада у арбитрарно схватање народне воље.

На сличном испиту демократија се налази и у Француској. Странка коју је основао Жан Мари Ле Пен је последњих година променила и лидера, и име, и имиџ, постала је прихватљивија, али не толико да би имала исти третман у јавности као и остале "републиканске" партије, иако су победили на недавним изборима за Европски парламент, а на због тога расписаним ванредним парламентарним изборима освојили највише гласова, готово 11 милиона. Ипак, политичким маневрима и политикантским манипулацијама, власт је склопила договор с левичарима да им у оквиру већинског изборног система направе брану, због чега су завршили тек на трећем месту по броју посланика.

Да иронија буде већа, досадашња владајућа колација је одмах после тога раскинула усмени савез с левичарима и окренула им леђа, очекујући сада помоћ крајњих десничара за одржавање мањинске владе. Они су то мудро прихватили, али условили све даље потезе будуће владе испуњавањем својих политичких очекивања.

Француска ће, тако, бити приморана да скрене крајње десно по неким питањима, као што су мигранти или однос према ЕУ, да би влада могла да опстане. И у Немачкој се виде одјеци такве политике, јер је владајућа коалиција одлучила да заоштри тон, између осталог и враћањем полицијске контроле на границама, да би покушали да од АФД одвоје бар део незадовољних бирача.

Испоставља се тако да крајњи десничари у обе водеће земље ЕУ имају огромну подршку, да без њих неће моћи да функционише власт, али да им се та демократска победа не признаје, позивањем на филозофску расправу око тога чије је мишљење прихватљиво, а чије не.

Дефиницију да демократија подразумева залагање за признавање свачијег права на егзистенцију, уколико оно не крши законе, без обзира на то да ли сте левичар, десничар или центриста, у Немачкој и Француској, које би требало да буду бастиони модерног схватања демократије, очигледно у последње време схватају произвољно, сходно интересима оних који мисле да тако бране народ од самога себе.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације