ИМА ЛИ "ВОЉНИХ" ЗА ДЕМОКРАТИЈУ? Како су Европа и свет запали у институционалну кризу

Када председник једне демократске земље као што је Француска, колевке Декларације о правима човека, пренебрегава резултате избора и упорно, већ више од годину дана, мандат за састављање владе поверава личностима из политичких формација које нису освојиле највише гласова на изборима, поставља се питање у ком правцу се креће свет.

Фото: Горан Чворовић

Лидерка суверенистичке деснице у Француској Марин Ле Пен то назива "постдемократијом". Председница посланичке групе Националног окупљања у француској скупштини истиче да се земља налази у стању "демократског гушења" и председника Макрона оптужује да је од Француске направио "посдтемократску" земљу.

Иако је Национално окупљање, као самостална странка освојило највише гласова, док су левичари, као коалиција, избили на чело, председник Макрон, коме узуси налажу да функцију мандатара за састав владе понуди најпре победнику, упорно, зарад истакнуте жеље за стабилношћу у земљи, то нуди пораженима. Најпре је избор пао тек на четврте у низу, републиканце, одакле је номинован Мишел Барније. Затим је на ред дошао Макронов коалициони савезник Франсоа Бајру, док садашњи мандатар Себастијан Лекорни потиче директно из његове странке.

Може ли се демократија посматрати асиметрично и варијабилно, питање је које захтева одговор на данашње стање система коме су основе поставили још стари Грци. Општа ситуација у свету, али и по земљама рачунајући и највеће силе, показује, на француском и другим примерима, да смо запали у велику демократску и институционалну кризу.

Шефица европске извршне власти Урсула фон дер Лајен је у свом недавном обраћању поводом годишњег свођења рачуна о стању у ЕУ, истакла неопходност суштинских промена спрам новог светског поретка. Није, међутим, рекла какве би то промене требало да буду и у какав то свет хрлимо, осим ако то није постдемократска планета у којој ћемо се сви још више наоружавати.

Ратови и кризе показују да не идемо у добром правцу. То се односи и на водећи политичко-економски систем. Глобални капитализам, по мишљењу многих аналитичара, сходно израженим девијацијама, ушао је у терминалну фазу. Неки то зову – посткапитализмом. С једне стране, све је мање богатих који држе све веће богатство, док се број сиромашних и гладних увећава, чак и у развијеним земљама. Средња класа одавно је избрисана. Француска покушава да уштеди 44 милијарде евра у следећем годишњем буџету, што је извело људе на улице. А најбогатији Француз Бернар Арно је донедавно на свом банковном конту имао и до пет пута више новца!

Али, ни богаташима не може да се бескрајно узима, иако се левичари с тим не би баш сложили. Јер, не само што ће покупити кофере и отићи тамо где имају боље услове, већ и зато што сматрају да и овако превише дају. Чињеница је да је ранцуски порески систем један од најригорознијих на свету. Они најбогатији, 0,1 одсто становништва, који зарађују више од 627.000 евра годишње, порез плаћају чак 46 одсто. За екстра богате, који улазе међу 0,0002 одсто пореских обвезника, постотак се спушта на 26. Рачуна се да је Бернар Арно прошле године тако платио 6 милијарди евра пореза, од чега готово половину у Француској.

Тешко је људима узети више, ако им узмете половину онога што зараде. А и тако напуњен буџет је недовољан. Очигледно је онда да су разлог за немаштину велика и нерезонска потрошња, гломазна администрација, велики број "паразита" који гравитирају око "тинк-тенк" панела, групације које размишљају у име других, они који "продају маглу" и узмају велики новац за своје идеје. Најскупљи лек на свету "Хегменикс" против хемофилије Б кошта 3,5 милиона долара за једну дозу! Од тога, максимално 15 одсто иде на материјалне трошкове. Може само да се замисли колико новца оде тек на наоружање. Само једна француска балистичка ракета кошта 120 милиона евра! Државни апарати су, очигледно, у свету постали вреће без дна.

- Нема сврхе да протестујемо. Држава ионако ради по свом - истакао је ових дана један огорчени француски грађанин на маргини актуелних протеста.

Они који ипак изађу на улице, све су радикалнији и наглашвају да су у оваквим систему који влада у свету људи осуђени само на то да раде и ћуте. Бесни због тога, руше и ломе све пред собом.  

Бивши грчки министар финансија Јанис Варуфакис истиче да свет не иде даље, и да није реч о посткапитализму, већ о повратку у феудализам. Каже да је ово период технофеудализма, адаптираног на дигиталну еру. Он сматра да велике нумеричке корпорације, као што су Амазон, Епл и друге њима сличне, делују као феудална властела, док су њихови корисници налик вазалима. То објашњава чињеницом да се, приватизацијом интернета, од продаје услуга узима проценат који пореди с феудалном рентом.

Питање "за милион долара" је шта ће бити после либералног капитализма, посткапитализма или технофеудализма. Они с ружичастијим погледом мисле да ће велико ресетовање донети "кооперативизам", односно етичке алтернативе великим коорпорацијама као што су Убер, Ер-би-ен-би или Амазон. Опитмисти заговарају и партиципативно одлучивање с укључивањем редовног грађанског изјашњавања кроз референдуме и извлачењем на лутрији имена обичних смртника који ће учествовати у писању устава и закона. У ту групу спада и еко-социјализам, који заступа теорију да превише трошимо и да треба да се задовољимо оним што имамо, да аутомобиле возимо дуже, а кућне апарате поправљамо уместо што их бацамо.

У црње варијанте спада "надгледани капитализам" какав се у блиској будућности предвиђа земљама Европе, у коме се преко интернета задире у срж сваког бића и манипулацијом алгоритмима нуди појединачни циљани економски модел. Ту је класиран и техно-аутократски режим, с јаком централном влашћу која ће управљати другима, попут вештачке интелигенције. Али, то не мора бити само виртуални појам. Неки ту сврставају и Кину. То би био систем сталне контроле над људима. Коначно, утописти сматрају да полако улазимо у криптоанархизам, заснован на свету алтернативног новца, у коме ће се лагано изаћи из диктата предузећа и држава. 

Све то говори у прилог чињеници да је режимима које познајемо поседњих сто година одзвонило. А било је и време.

Док се прочене не десе, и не пропадне још једно "Римско царство", свако се прилагођава како зна и уме. Негде се од аномалија либералног капитализма државе бране протекционизмом. Претеривања и диктати из хумано замишљеног покрета "Ми ту" изродили су негде на другој страни мизогине ставове и рестрикције права на абортус. Натурање неуобичајеног у односу на уобичајено створило је отпор.

Апроксимативно схватање демократије долази као брана тамо где ће демократија на власт донети исламисте, а где би умерени суверен могао да обећа национално помирење.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације