НЕРЕАЛНО ДА АРАПСКИ СВЕТ НАПРАВИ "ИСЛАМСКИ НАТО": То им свакако не би дозволиле САД, али ни Кина и Русија

АРАПСКИ НАТО је бомбастични медијски назив за нови војни блок о коме се разговарало у Катару 15. септембра на ванредном арапско-исламском самиту, сазваном после израелског ракетирања седишта политичког крила Хамаса у катарској престоници Дохи. Овај удар се суштински разликовао од било кога ранијег јер је њиме нарушен интегритет државе која уз Израел важи за главног америчког савезника и у којој је база са 10.000 војника САД.

Foto: Printskrin X

Катар и остале богате арапске земље у којима послују гиганти из Америке и које јој фактички скупо плаћају за војну заштиту остале су затечене чињеницом да им то више не гарантује безбедност. Амерички софистицирани сателитски и радарски системи за рано упозоравање који су савршено радили у време недавног иранског ракетирања Израела сви одреда су заказали када је група од 10 израелских авиона лансирала балистичке ракете на Доху. Тако је отприлике гласило објашњење САД, које није уверило њихове арапске клијенте.

Фото: Профимедиа/Илустрација

Они су подигли узбуну и високи представници више од 40 земаља чланица Арапске лиге и Организације за исламску сарадњу окупило се на ванредном самиту у Дохи. Домаћин је био катарски емир шеик Тамим бин Хамад Ал Тани, а озбиљност скупа показало је присуствово председника Египта Абдела Фатаха ел-Сисија, председника Турске Реџепа Тајипа Ердогана, престолонаследника и премијера Саудијске Арабије Мохамеда бин Салмана и председника Ирана Масуда Пезешкијана.

Свака од тих држава, на свој начин, показивала је амбиције да буде центар исламског света, што их је често доводило у оштре међусобне сукобе, а то се показало и сада. Лидери Египта, Ирана и Пакистана су предложили обједињавање обавештајних и војних ресурса ради заштите интереса муслиманских држава, али сваки је вукао на своју страну. Геополитиколози указују да се врло непоуздана солидарност арапских земаља јасно показала на примеру рата између Израела и Хамаса у Гази.

Foto: Profimedia

- Све време трајања сукоба показало се да арапски свет, упркос екстремним догађајима није ни покушао, а камоли учинио нешто озбиљније да заштити палестинску државу која је формално призната 1947. истовремено када и Израел - истиче проф. др Љубиша Деспотовић са Института за политичке студије у Београду. - Све то указује да ће се и овај сукоб завршити као и сви претходни, територијалним проширењем Израела и расељавањем већине Палестинаца у некакве зоне где ће се наставити оно што се и до сада радило. Арапске земље ће и даље мрзети Израел, а овај ће покушавати да контролише све шире окружење.

Професор указује да се могу повући неке паралеле између дешавања у Гази са онима на Косову и Метохији, нарочито када је реч о америчкој мировној понуди.

FOTO: Privatna arhiva

- Сада се види да је Хамас био под контролом палестинских непријатеља, јер је масовним терористичким нападом на Израел одрадио посао за њих - каже др Деспотовић. - Сада је од Трампа добио мировну понуду која је формулисана тако да не може да је прихвати јер захтева самоукидање тог покрета. Тако су Србији у Рамбујеу постављени услови које не би могла да прихвати ниједна држава, да би то очекивано неприхватање послужило као оправдање за већ спремно бомбардовање и све остало што је уследило. Хамас је добио понуду коју не може да прихвати, а Трамп је рекао да ће у том случају његова судбина, што се може тумачити и као судбина Газе, бити "врло тужна". То вам је реприза Рамбујеа. Све је то било предвидиво од када је Трамп најавио градњу туристичког, комерцијалног и банкарског раја у Гази, која можда неће де јуре припасти Израелу, али ће де факто бити под његовом апсолутном контролом. Они који то нису схватили озбиљно, не разумеју моћ Израела у самој Америци.

Угледни аналитичар подсећа да је у последњих неколико деценија исламски свет неколико пута узалудно покушавао да се конституише као самостални пол геополитичке моћи.

- Постоје два битна разлога због којих он то не може да оствари, а први су унутрашњи религијски сукоби, пре свега сунита и шиита, а следе они идеолошког и националног карактера - каже др Деспотовић. - Зато су пропали покушаји да се наметну као стожери окупљања исламских земаља и Турске као регионалне силе и Индонезије као највеће исламске земље и Египта као лидера панарабизма и Ирана као земље "извозника" исламске револуције. Други, још значајни фактор који спречава стварање исламског пола геополитичке моћи је утицај спољних сила. Најважнији је утицај атлантиста, прво Британије, а после ње Америке који чврсто контролишу блискоисточни појас од почетка 20. века, а затим и Русије и Кине.

Foto: Printskrin

Његове тезе потврђују догађаји на ванредном арапско-исламском самиту. Када је катарски премијер Ал Тани позвао исламске земље да усвоје "стварне и опипљиве мере", Египат који има најбројнију војску арапског света одмах је предложио заједничку војну команду, али са седиштем у Каиру. Неарапски, персијски и шиитски Иран предложио је шири савез на религиозној основи, у коме би он имао већи утицај, јер су арапске државе доминантно сунитске.

Високи ирански свештеник Џалал Разави-Мехр зато је позвао на стварање "јединствене исламске војске са заједничким одбрамбеним и офанзивним доктринама", а Мохсен Резаеи, бивши командант иранског Корпуса револуционарне гарде упозорио да би Саудијска Арабија, Турска и Ирак могли бити будуће мете Израела и да је "једино решење формирање војне коалиције". Пакистан, једина нуклеарна сила исламског света позвала је на стварање заједничке радне групе за праћење израелских акција и усвајање координисаних мера одвраћања и офанзиве.

Foto: X Printscreen

Шест чланица Савета за сарадњу земаља Залива (GCC) - Бахреин, Кувајт, Оман, Катар, Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати саопштиле су да ће у Споразуму о заједничкој одбрани активирати одредбу налик члану 5. из Повеље НАТО по којој напад на једну чланицу значи да је извршена агресија на све, чему следи колективна одмазда. Стручњаци указују да је практично дејство ове одлуке дискутабилно, јер су се управо заливске државе највише ослањале на амерички штит од кога су војно-технолошки потпуно зависне. То значи да би им у случају раскида са Вашингтоном био потребан нови покровитељ. Чинција Бјанко, стручњак за државе Персијског залива у Европском савету за спољне односе, сматра да је зато од арапског НАТО реалнија коалиција "6+2" у којој би чланице биле шест земаља Залива и војно-технолошки много развијеније и самосталније Турска и Египат. Ипак, и то је само теоретисање, јер су Анкара и Каиро велики супарници у борби за доминацију над исламским светом.

Можда је баш због тога Саудијска Арабија после самита објавила да склапа појединачни "стратешки споразум о међусобној одбрани" са нуклеарном силом Пакистаном у коме пише да ће се "свака агресија против било које земље сматрати агресијом против обе". Саудијци су још раније рекли да ће црвена линија у односима са јеврејском државом бити пређена ако Израел покуша и званично да анектира Западну обалу.

- Пакистански нуклеарни кишобран је остварив, али у теорији - сматра др Деспотовић. - У пракси је тешко замислити да би Пакистан гађао нуклеарним ракетама Израел, јер би истог тренутка постао мета Американаца.

Пактови редом пропадали

Од Другог светског рата муслиманске земље су правиле мноштво војно-политичких савеза који су сви одреда били неуспешни: од Заједничког пакта одбране Арапске лиге, преко Блискоисточне команде, Блискоисточне одбрамбене организације, Багдадског пакта (Организација блискоисточног уговора) до Савету за сарадњу земаља Залива (GCC). Сви ти пактови су се распали јер су се чланице сукобљавале међусобно и избегавале обавезу да притекну у помоћ нападнутим савезницима.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације