ФРАНЦУСКА ПРЕТИ ИЗЛАСКОМ ИЗ НАТО-а: Гласање у парламенту, бес према Трампу због Венецуеле, Израела и Гренланда

ФРАНЦУСКА је запалила политичку фитиљ-бомбу у самим темељима НАТО-а, у тренутку када се глобалне тензије убрзано преливају са периферије на саму структуру западног безбедносног система.

Фото Профимедиа/Танјуг/АП/x@studleemore

У Паризу је најављено да би се питање повлачења Француске из Северноатлантске алијансе ускоро могло наћи на званичном гласању у парламенту, што представља један од најрадикалнијих политичких заокрета у модерној историји земље.

Потпредседница Народне скупштине, Клеменс Гете, јавно је потврдила да планира да у доњем дому парламента покрене иницијативу за излазак Француске из НАТО-а, почевши од повлачења из заједничке војне команде Алијансе. Иако се формално ради о првој фази, сама најава има далекосежне последице и снажну симболику.

Гете је нагласила да ова иницијатива није идеолошки хир, већ директна реакција на, како је оценила, најновије геополитичке потезе Сједињених Држава, који све отвореније одступају од европских политичких и моралних вредности. Према њеним речима, НАТО је од колективног безбедносног савеза прерастао у инструмент америчке спољне политике, у којој европски савезници имају улогу извршилаца, а не равноправних партнера.

Као кључне разлоге навела је више догађаја који су изазвали снажан гнев у француској јавности и политичким круговима. Међу њима се посебно истиче отмица председника Венецуеле Николаса Мадура од стране америчких снага, војна и политичка подршка САД Израелу током разарања у Гази, као и претње Доналда Трампа да би Сједињене Државе могле да анектирају Гренланд, територију под суверенитетом Данске, чланице НАТО-а.

У Паризу се све отвореније поставља питање како Алијанса може да опстане ако њена водећа сила отворено прети територијалном интегритету једне од чланица, док истовремено спроводи унилатералне војне акције које европске државе доводе пред свршен чин.

фото: Profimedia

Овај развој догађаја има далеко шире импликације од саме француске унутрашње политике. У питању је директан изазов садашњој архитектури трансатлантских односа и сигнал да се унутар Европе гомила незадовољство америчким лидерством у НАТО-у. Критичари све чешће тврде да стратешке одлуке Алијансе не одражавају безбедносне интересе европског континента, већ првенствено потребе Вашингтона.

У том контексту, француска иницијатива се не посматра као изоловани инцидент, већ као потенцијални почетак дубљег раскола унутар НАТО-а. Ако Париз заиста крене путем повлачења из заједничке команде, или чак потпуног изласка из савеза, то би озбиљно ослабило политичку и војну кохезију Алијансе и отворило простор за нову безбедносну реалност у Европи.

За сада је јасно само једно: питање НАТО-а, које је деценијама сматрано недодирљивим стубом западне безбедности, поново је постало предмет отворене политичке борбе. Француска је прва која је то изговорила наглас, али очигледно није једина која о томе размишља.

СТРАТЕШКА ПОЛИТИКА ФРАНЦУСКЕ: СТАРА ДИСТАНЦА, НОВО ПИТАЊЕ

Француска има дугу и специфичну историју дистанцирања од америчког утицаја унутар НАТО-а и шире спољне политике Сједињених Држава. Та традиција не потиче од данас, већ је дубоко укорењена у француском поимању суверенитета и стратешке независности.

Подсетимо, бивши председник Никола Саркози је 2009. године вратио Француску у интегрисану војну команду НАТО-а, чиме је окончана вишедеценијска политика делимичне аутономије коју је успоставио Шарл де Гол. Ипак, повратак у војно крило Алијансе никада није значио потпуно одрицање од идеје стратешке самосталности.

Актуелни шеф Јелисејске палате, као и више претходних лидера, у више наврата је истицао потребу јачања стратешке аутономије Европе и Европске уније, управо као противтеже све агресивнијој и унилатералнијој америчкој глобалној стратегији. У том смислу, предлог Клеменс Гете не представља радикални прекид са традицијом, већ покушај да се ово питање први пут јасно постави као политички избор, а не само као апстрактна визија.

Гетеова иницијатива фактички приморава Француску, али и целу Европу, да озбиљно размотре да ли желе да остану у безбедносном оквиру у којем кључне војне и дипломатске одлуке зависе од интереса Вашингтона, или да покушају да изграде сопствену стратешку оријентацију са већим степеном контроле над сопственом судбином.

СПОЉНА ПОЛИТИКА САД И РАСТУЋИ СТРАТЕШКИ ПРИТИСАК

У средишту Гетеових оптужби налази се низ америчких потеза које она оцењује као опасне, дестабилизујуће и суштински супротне европским интересима. Отмица председника Венецуеле Николаса Мадура од стране америчких снага представља, по њеном тумачењу, грубо кршење међународног права и преседан који поткопава сам концепт суверенитета држава.

Истовремено, континуирана војна и политичка подршка Израелу током разарања у Палестини изазива све веће незадовољство у европској јавности, али и међу политичким елитама које се суочавају са притиском сопствених бирача. Ове одлуке Вашингтона продубљују јаз између америчке стратегије и европског политичког оквира, у којем се све чешће доводи у питање морална и политичка цена таквог савезништва.

У случају Француске, фрустрација је посебно изражена јер Париз, као једна од кључних сила Европске уније, сноси део политичке одговорности за последице одлука у којима нема пресудну реч. Гетеова критика стога одражава шири европски проблем, осећај да НАТО све мање функционише као колективни одбрамбени савез, а све више као продужена рука америчке геополитике.

Фото Танјуг/АП/Kin Cheung

ФРАНЦУСКА И УКРАЈИНА: ПОЉЕ ДУБОКИХ УНУТРАШЊИХ ТЕНЗИЈА

Додатни слој напетости унутар Француске односи се на рат у Украјини и потенцијално војно учешће Запада. Оштра критика Клеменс Гете на рачун одлуке председника Емануела Макрона да разматра слање француских трупа у Украјину открива дубоке политичке поделе унутар земље.

Макронова политика подршке Кијеву изазвала је противљење и на левици и на десници, при чему се све чешће поставља питање да ли Француска ризикује директан сукоб са Русијом без јасног стратешког циља и без сагласности шире јавности. Лидер патриотске странке „Патриоте“, Флоријан Филипот, описао је ову идеју као „чисто лудило“, упозоравајући да би такав потез могао да има катастрофалне последице не само по Француску, већ и по Европу у целини.

Ова критика одражава ширу забринутост да би даља ескалација могла довести до озбиљних војних, економских и политичких потреса. У том контексту, разматрање повлачења из НАТО-а и преиспитивање постојећих савезништава може се посматрати као покушај Француске да редефинише своју улогу на глобалној сцени и смањи ризик од увлачења у сукобе који превазилазе њене виталне интересе.

ФРАНЦУСКИ КЉУЧ ЗА ПОТРЕС НАТО-А

Гетеов предлог о повлачењу Француске из НАТО-а отвара питање које превазилази дневну политику и улази у саму срж европске безбедносне архитектуре. Француска није само још једна чланица Алијансе, већ једна од њених кључних војних и политичких сила, држава са сопственим нуклеарним арсеналом и, што је посебно важно, земља на чијој територији не постоје америчке војне базе. Управо та чињеница даје Паризу јединствен маневарски простор који нема већина европских савезника.

У том контексту, дилема није једноставна. Да ли би повлачење из НАТО-а омогућило Француској да додатно ојача своју стратешку аутономију и поврати пуну контролу над безбедносним одлукама, или би је, напротив, изложило политичкој изолацији и притисцима великих сила? Развој ове иницијативе могао би да означи почетак нове фазе у међународним односима Европе, али и ревизију традиционалних западних савеза који су деценијама сматрани неупитним.

Фото "Википедија"

ПРЕСЕДАН ИЗ 1966. ГОДИНЕ И ДЕ ГОЛОВА ЛОГИКА

Француска се већ једном повукла из интегрисане војне структуре НАТО-а, 1966. године, у одлуци која је остала упамћена као један од најважнијих стратешких потеза у послератној историји земље. Тадашњи председник Шарл де Гол донео је одлуку да Француска напусти заједничку војну команду и затражи повлачење америчких трупа са француске територије, сматрајући да прекомерна зависност од Сједињених Држава угрожава национални суверенитет.

Де Гол је полазио од уверења да стратегија Француске мора бити независна од одлука које се доносе у Вашингтону, посебно у ситуацијама када амерички интереси не морају нужно да се поклапају са интересима Француске, али ни Европе у целини. За њега, НАТО је временом прерастао из колективног одбрамбеног савеза у инструмент америчког стратешког утицаја, чиме је потискивана могућност стварања истински европске безбедносне политике.

СТРАТЕШКЕ КОНТРАДИКЦИЈЕ И ЕВРОПСКА АУТОНОМИЈА

Повлачење из војног крила НАТО-а 1966. године било је и израз дубоког неслагања са тадашњом америчком нуклеарном стратегијом. Де Гол је сматрао неприхватљивим то што европске земље сносе последице глобалне конфронтације, док немају стварну контролу над кључним одлукама које се тичу употребе нуклеарног оружја. Као одговор на то, Француска је паралелно развијала сопствени нуклеарни арсенал, градећи независни систем одвраћања који није зависио од америчког кишобрана.

Овај историјски контекст показује да данашња расправа о изласку из НАТО-а није преседан, већ повратак старој, никада у потпуности напуштеној идеји француске стратешке самосталности. Разлика је у томе што се сада не ради само о француском избору, већ о потенцијалном сигналу целој Европи да је време за озбиљно преиспитивање односа са Сједињеним Државама и саме сврхе НАТО-а у савременом свету.

oruzjeonline.com

БОНУС ВИДЕО - ПАТРОЛА СА ПУТНИЦИМА, НА БРЗОЈ ПРУЗИ, ОД БЕОГРАДА ДО СУБОТИЦЕ: "Вожња делује готово неприметно"

Препоручујемо

Свет

2 4

МОЈУ МОЋ ОГРАНИЧАВА САМО... Трамп: НАТО без Америке је бескористан

08. 01. 2026. у 22:15

Свет

0 3

ПОВРАТАК АМЕРИЧКОГ КОЛОНИЈАЛИЗМА Шта показује интервенција у Венецуели: Западна хемисвера ће служити националном интересу Вашингтона

10. 01. 2026. у 08:30

Свет

0 15

РЕТКИ МИНЕРАЛИ И КРАЈ МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА „Оштра порука“ Данске Америци: Гренланд није на продају… Узгред, колико ћете платити?

09. 01. 2026. у 18:00

Свет

0 8

МЕДВЕДЕВ ОБЈАСНИО: Русија овако треба да одговори САД на задржавање танкера „Маринера“

09. 01. 2026. у 17:11

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације