ХОДАЊЕ ПО ИВИЦИ АМБИСА: Прети ли Либану нови грађански рат?

АКТУЕЛНИ блискоисточни сукоб, који је у протеклим месецима гурнуо регион у спиралу насиља, довео је Либан на саму ивицу потпуног колапса.

ХОДАЊЕ ПО ИВИЦИ АМБИСА: Прети ли Либану нови грађански рат?

AP Photo/Hussein Malla

Ипак, док израелске снаге на југу земље држе под окупацијом тампон-зону, Земљи Кедрова данас више него икада прети катастрофа која не долази споља, већ изнутра. Највећи сукоб од завршетка петнаестогодишњег крвавог рата поново је постао реална претња, проистекла из драстичне  поларизације између Хезболаха и либанске владе коју предводи премијер Наваф Салам. На помолу је, чини се, највећи унутрашњи тест за Бејрут у овом веку.

Камен спотицања који би могао да запали фитиљ у овом бурету барута јесте Трилатерални оквирни споразум, потписан уз посредовање Вашингтона. Овај документ формално отвара пут постепеном повлачењу израелске војске, али под условом који за Либан представља Сизифов посао: либанске регуларне војне снаге (ЛАФ) морају да прузму потпуну контролу и да разоружају све милитантне групе. То је, у суштини, директан удар на Хезболах.

За званични Бејрут и суверенистичке снаге, ово је једина, макар и очајничка карта за спас државности. За сам покрет, са друге стране, ово није мировни план већ нешто сасвим друго – отворена објава рата.

Претња новим ратом

Док се у Риму, под патронатом Вашингтона, воде тешки дипломатски разговори како би се утаначили детаљи о успостављању такозваних „пилот-зона” на југу земље, Хезболах одлучно одбацује сваку могућност предаје оружја. Генерални секретар ове организације Наим Касем јавно је означио споразум као чисту „капитулацију и понижење”.

Ипак, још оштрију и далеко опаснију поруку послао је утицајни посланик овог покрета, Хасан Фадлалах. Он је отворено поручио властима у Бејруту да поменути споразум неће моћи да спроведу у дело „осим ако, уз америчку подршку, свесно не уђу у грађански рат”.

Хронологија либанског пакла

Сукоб који је Либан од 1975. године гурнуо у петнаестогодишње безнађе важи за један од најкрвавијих и најкомпликованијих ратова крајем двадесетог века. Оно што је почело као локални окршај хришћанских милиција и палестинских герилаца у предграђу Бејрута, брзо је прерасло у свеопшти међуконфесионални покољ. Земља је распарчана на верске енклаве, а унутрашњи рат хришћана, сунита, шиита и Друза додатно су распламсале војне инвазије суседне Сирије и Израела. До коначног примирја, ова блискоисточна држава претрпела је демографску и економску катаклизму. Око 120.000 људи је изгубило живот, четвртина становништва је расељена, а некадашњи „Париз Блиског истока” претворен је у рушевине. Верски кључ и подела власти, успостављени након прекида ватре, остали су као трајни институционални инвалидитет који и данас, деценијама касније, онемогућава Бејрут да функционише као нормална држава.

Овакав ратоборни наратив моментално је пробудио дубоке, никада зацељене трауме из маја 2008. године. Тадашњи покушај либанске владе да укине приватну телекомуникациону мрежу Хезболаха скупо је плаћен: организација је за свега неколико сати извела своје борце на улице Бејрута, брзо неутралисала провладине снаге и приморала тадашњи кабинет на понижавајуће политичко повлачење. Данас је, међутим, улог неупоредиво већи. У питању је голи опстанак моћног војног крила Хезболаха, иза чијих леђа непомично стоје логистичка машина и финансијска моћ Техерана.

Институционална блокада и незадовољство генерација

Односи између владе и шиитског покрета додатно су се радикализовали након што је Бејрут прогласио све војне и безбедносне активности Хезболаха илегалним. Као одговор на овај потез, Хезболах и његов кључни политички савезник, шиитски покрет Амал који предводи моћни председник парламента Набих Бери, већ су покренули тактику тоталне институционалне блокаде. Бери је пресекао сваку расправу, упозоривши да Вашингтонски споразум „неће проћи у овом облику”. То је директан улазак у уставни ћорсокак, будући да према либанском највишем правном акту сваки међународни уговор захтева тесну двотрећинску већину у кабинету.

Док иза затворених врата тиња политички рат, на терену ситуација већ увелико кључа. Друштвене мреже преплављене су узнемирујућим снимцима уличних немира и протеста на којима присталице Хезболаха пале транспаренте са паролом „Либан на првом месту”. За суверенистички блок ово је виђено као отворена, дрска провокација. Аналитичари и сведоци ранијих трагедија упозоравају: у земљи убрзано стасава нова, дубоко милитаризована генерација младих. За разлику од својих родитеља, који су уморни и сломљени од претходног рата, ови млади људи су далеко екстремнији и потпуно спремни да поново посегну за оружјем како би заштитили уске интересе свог покрета.

Војска Либана између две ватре

Највећа непозната у овој компликованој једначини јесте улога либанске регуларне армије (ЛАФ). Иако западне силе, пре свега САД и Француска, улажу огромне напоре да материјално и финансијски оснаже државну војску како би је промовисале у јединог легитимног чувара суверенитета, ЛАФ је растрзан унутрашњом структуром. Војска је традиционално састављена од припадника свих либанских заједница – хришћана, сунита, шиита и Друза.

Сваки сулуди покушај да се регуларне снаге употребе за насилно разоружавање Хезболаха у шиитским четвртима Бејрута или у долини Бека носи кобни ризик. То би изазвало тренутни унутрашњи раскол и дезертерство по конфесионалним шавовима, што би означило дефинитиван почетак новог крвавог грађанског сукоба.

Премијер Наваф Салам узалудно покушава да балансира порукама како „не тражи сукоб, али неће дозволити ни да га било ко уцењује”. Међутим, реалност на терену је сурова и неумољива: Хезболах поседује далеко већи, модернији и у борби искуснији арсенал од саме државе.

Његово војно крило остало је једина озбиљна формација која се никада није разоружала након потписивања Таифског споразума 1989. и завршетка рата 1990. године. Насилно наметање Вашингтонског оквира либанској војсци зато не представља мировну мисију, већ гурање целе државне армије директно у потпуну кланицу.

Стара траума - нова геополитика

Либан се тренутно налази пред историјском раскрсницом од које зависи његов голи опстанак. Дипломатски маневри за окончање рата са Израелом, парадоксално, претворили су се у главни окидач унутрашње нестабилности. Настао је затворени, паклени круг. Без дефинитивног разоружавања Хезболаха, Тел Авив одбија да повуче своје трупе са југа.

Насупрот томе, свака државна иницијатива за насилно одузимање арсенала шиитском покрету широм отвара врата новом сукобу. Либанске вође и међународни посредници мораће у ходу да пронађу модел који укључује Иран и све локалне актере. У супротном, овој древној блискоисточној држави прети нови ратни вихор, попут оног који је земљу гурнуо у амбис седамдесетих и осамдесетих година прошлог века – али овога пута са далеко разорнијим и смртоноснијим савременим наоружањем.

БОНУС ВИДЕО: 
ИЗРАЕЛСКИ НАПАД: Војска гађала више локација у јужном Либану

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Klikni na zvezdicu u gornjem desnom uglu i zaprati Novosti na Google News platformi

АМЕРИЧКЕ СНАГЕ НАПУШТАЈУ ИРАК Заиди: Од овог датума креће повлачење војске

АМЕРИЧКЕ СНАГЕ НАПУШТАЈУ ИРАК Заиди: Од овог датума креће повлачење војске

ИРАЧКИ премијер Али ел Заиди изјавио је данас да ће америчке војне снаге напустити Ирак до 30. септембра, оценивши да његова посета Вашингтону представља почетак нове фазе у односима две земље, засноване на економској сарадњи, а не на војним везама.

14. 07. 2026. у 19:45

Коментари (0)

СЛОБОДА КОЈОЈ ЈЕ ТЕШКО ОДОЛЕТИ: Зашто овог лета сви желе да пробају СУП даску?