БИО ЈЕ НАЈПЛЕМЕНИТИЈИ ЈУГОСЛОВЕН ЗА 1997: Зоран скочио у бунар да спасе малог Милоша

ЈОШ чујем глас детета, никад пре тако нешто страшно нисам чуо, а волео бих и да не чујем и не видим те слике. На срећу, све се добро завршило. Потискујући причу о сопственом подвигу за који је награђен Златном плакетом у традиционлној акцији "Вечерњих новости" која слави људе спремне да свој живот жртвују за живот другога, Зоран Карић, из Брестовика код Гроцке, ипак се враћа у дан када је из бунара дубоког двадесет метара спасао трогодишњег Милоша Стефановића.

Фото: N.Skenderija

Када је гаснула нада да ће дечак преживети, млади Зоран Карић је пружио руку спаса.

- Дете се играло и, вероватно, није ни приметило гротло у земљи - сећа се. - Ја знам да сам само чуо јауке и позив у помоћ дечакових родитеља и окупљених комшија. Минути су... ма,секунде вагале између живота и смрти. Јесу позвани и ватрогасци, хитна, друге службе за помоћ, али, мене је глас детета потресао и кренуо сам у бунар. С камена на камен, што сам брже могао, а отежавало ми је брзину јер је то стари сеоски бунар, узак, из чијих је зидова штрчало оштро и клизаво камење.

FOTO: Arhiva novosti

У дубини бунара Зоран дечака готово да није видео, спуштао се, а све слабији дечји глас га је вукао, а знао је да не сме да скочи, до њега. Говорио је себи: што пре само што пре.

- Кад сам га ухватио, као да ми се небо отворило и сами анђели нас наткрилили, да нам помажу да се извучемо. Он је, тако мален, заплео за неко црево - прича Зоран. - Испод њега је била вода, који метар можда. Гушила је влага. Мештани мисле да је бунар давно копан, дубок чак двадесет седам метара. То значи да је седам метара још испод детета била вода.

Foto: FOTO: Arhiva novosti

POGLEDAJ GALERIJU

Када је кренуо са малишаном у једној руци, другом и ногама упирао у зидове бездна, стигла је помоћ. Не зна ко му је бацио уже. Није осећао бол од поломљеног ребра и згуљене коже на рукама и ногама.

- Када сам дотакао уже, тек тада сам био сигуран да ћемо успети и успели смо. Не можете да замислите тај осећај среће - каже Зоран Карић.

О подвигу овог тада младог човека, а имао је 26 година, осванула је само кратка вест. Трагом те вести "Новости" су откриле хероја живота једног детета. Њему непознатом. Био је то, према одлуци нашег жирија, подвиг за злато.

- Нисам ја то учинио да би ме неко славио, неко хвалио. Једноставно, ја сам то морао да учиним. Да Милоша нисам спасао, не знам да ли бих икада имао сна. И, право да вам кажем, опет бих учинио исто. А, био сам зачуђен кад су ми јавили за награду. Умало и да не дођем, али су ме из "Новости" убедили да то није признање само мени већ многим обичним, малим људима које чине слична дела, али се за њих никада не сазна. Чак су из редакције послали и ауто по мене... Захвалан сам ја вама, само ме ви не заборављате. А то што сте ме сврстали међу такве људе, могу да кажем да сам немерљиво богат човек.

Зоран ових дана орезује воће у воћњацима грочанских домаћина. Ради свакодневно. Воли, каже, овај посао. Одавно је њиме овладао, прави стручњак постао.

- Има посла у овој земљи, ја је волим и никад нисам пожелео да одем - говори загледан у Дунав, његов Јадран, с којим се давно опростио онда када су Карићи у Сплиту били прекобројни. Зоран је последњим летом, у пролеће деведест прве, стигао у Београд, па у Брестовик на имање које су за децу "злу не требало" чували родитељи његове мајке Миланке.

- Тата Милорад и мама били су радници сплитског бродоградилишта, тамо се упознали, тамо сам се и ја родио - каже. - Не жалим ни за завичајем ни за тим временом, мада сам већи део младости провео "на риви". Волим ово овде, ово је моје и нема лепшег. 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације