ОНИ СУ БИЛИ ЛУЧА ЧАСТИ У ВРЕМЕНУ МРАКА: Сећање на храбру децу "Олује" из које су спасавали своје породице, рођаке, комшије...

ДА је једна, само једна суза канула у тај трактор несреће који је кренуо из банијске Костајнице, он би се преврнуо. Да се само један јаук чуо, мотор би умро.

Фото: Милена Анђела

Гробна тишина. Народ у неверици шта га је снашло. Чини се да је та гробна тишина једина снага која га је покретала. Једина снага. И неке речи. У Глини упамћене.

За воланом дечак. Упро поглед низ пут. А кестен, банијски, тек дозрева. У прилокици тог трактора нема места ни за иглу. Отегла се колона. Спаја Костајницу и Двор на Уни. Мук убија. Онај мук из кога не пресушују речи: Само ти, дете, ради свој посао.

- Како се зовеш, сине? Колико година имаш?

- Станислав Трнинић се зовем. Имам једанаест година. Из Мечечана сам. Возим мајку, комшије... Само тате нема.

- А, куда ћеш, драго дете, ти, у овим годинама, куда?

- Куд сви, ту и ја...

Фото: Принтскрин

Претоварена приколица трактора којим управља једанаестогошњи дечак. Пред поноћ се само чује пригушен шапат: неће ово дуго, вратићемо се... Јеси ли пустио краве, Стојане? Помреће телад, гладна...

- Нисам, вратићемо се, мајко...

Станислав Трнинић, мали јунак велике прогнаничке српске трагедије који је из олујног пакла, својим нејаким рукама, спасао више људи од година које је имао тог 5. августа 1995, када је нова хрватска независна држава решила да се, прогоном Срба, обрачуна са овим народом, непокореним у протеклим временима и ратовима, и протера их са вековних огњишта.

Избора није било: останак је био сигурна смрт. Одлазак... нада да ће се, можда, једног дана вратити, генерација Станислава Трнинића.

- Моје срце је тамо, моја је душа тамо, али, стварни живот мој и моје породице је у Србији у Голубинцима - прича нам Станислав. - Овде смо се скућили, чувамо мир наших синова. Њима прија сремска равница, мени... није ни налик Банији. Оним мирисима које носимо. Обичајима које негујемо и овде, као и где год да смо. Најпрече је ипак да нам деца стасавају тамо где сидро њихове будућности најдубље сеже.

Подвиг овог некад дечака, којег се, нажалост још сећају само "Новости", није и једини. Његову судбину поделило је ко зна колико деце, прогнаника из "Олује". Ипак, остало је у агенди овог највећег етничког чишћења у Европи двадесетог века да су и српска деца, која нису обележила ни малу матуру, у дугој колони прогнаног народа били једини спасиоци својих породица, комшија... Наши дописници јавили су за сличне подвиге малих великих јунака из избегличке колоне. Милорад Бошњак је из Книна једну од својих прича о овој деци насловио онако како им је у предлогу за Златне плакете "Новости" образложио: "Ваш пример је лекција за одрасле."

У олујном августу те 1995. године, тракторима и старим "југићима" они су стотинама километара, уместо очева, спасавали своје и породице рођака и комшија. Возили их са Кордуна. Баније. Из Далмације.

Милан Миланко био је настарији међу њима. Имао је, замислите, само тринаест година. Дејан Поповић три године млађи од Милана. Збир година само ове троје деце за које се сазнало да су, док су им очеви остали у одбрани одступнице, досегли зрелост и обученост једног борца Крајине.

Златна деца уписала су се, заслужено, у најплеменитији подвиг "Вечерњих новости", који слави и најмлађе, а по подвигу зреле људе.

- Ви сте светлост у времену сваког марака - поручила је др Олга Петровић, председник жирија, честитајући тројици малих, великих јунака на Златној плакети за "Најплеменитији дечји подвиг", 1995. године.

Упркос ратним ранама и мукама избеглица у време доделе признања за подвиг, у Старом двору у Београду, ова свечаност је у слави обичних, а тако важних људи умивена осмехом који је спрао сузу. Ону, која није канула у претоварену приколицу прогнаних људи.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације