МАРТА ИЗМЕЂУ ДВА СУНЦА: Девојчица са Дауновим синдромом победила леукемију, па изложбом све одушевила

НA сваком цртежу Mарте Поповић, ученице петог разреда ОШ "Љуба Ненадовић" у Београду, јесу два сунца: једно излази, друго залази. Ту су и ноћ, и облаци. Кућа, или школа. Паркић. Игралиште. Другарице. Срца, срца, срца... И цветићи са очима и осмехом.

Приватна архива

И она се стално смешка. Грли свет око себе. Ова девојчица, рођена са Дауновим синдромом, раздраганост свог унутрашњег света, нацртаног нежним, пастелним бојама, управо је поделила са вршњацима и наставницима, на првој самосталној изложби у школској галерији.

- На многим радовима су и путеви који се спајају. Она у цртежима све спаја, не црта један одређени тренутак, већ читав дан или временски циклус, са свим променама. Мотиви су јој срећа, радост и љубав. То је оно што је покреће. Тако смо прошли и кроз леукемију. С љубављу, љубављу, љубављу... - каже мајка Невена, од које је Марта наследила топао осмех, ведрину, енергију.

Када црта, Марта је срећна. А црта оно што замисли:

- Кад склопим очи, видим сунце, звезде, облаке... Боје осећам.

У школи је, каже девојчицина мајка, веома добро прихваћена. Још од нижих разреда, учитељица јој је школу представила као добро и сигурно место.

- Своје обавезе сама завршава. Марта сама иде у школу, сама се враћа. Без пратиоца је. Понекада се изгуби између кабинета, али деца из разреда увек дођу по њу, познају јој логику. Никада је до сада нису оставила - објашњава ова стамена жена којој је Марта треће, најмлађе дете.

Као важну ствар мама истиче и да већ годинама раде са дефектологом, који је Марту припремио за укључивање у заједницу.

- Научила је како треба да се понаша и прича и када треба да устане из поштовања према старијем, шта се не ради док не звони за крај часа... Поштује системске ствари, па је зато добила од наставника одличну узвратну реакцију, пожелели су да раде са таквим дететом, у границама могућности. Некада будемо тужни, јер јој је тешко да ради све исто као и друга деца. Али, трудом и марљивошћу она досегне своје максималне могућности. Много јој зато значи похвала.

Кућа и школа, централни мотивиFoto: Приватна архива

POGLEDAJ GALERIJU

Леукемија код деце са Дауновим синдромом није ретка, а Марта ју је добила у трећој години, када се најчешће и јавља.

- Била је веома трпељива и лако сам могла да јој објасним шта јој се дешава и шта ће се десити, када ће да јој ваде крв, када ће попити лек, када ће јој опасти коса - присећа се мајка времена када је овај здравствени изазов изискивао велико стрпљење и храброст. - Говорила сам јој без лажи, али и без драматизација: то си добила и сада ћемо се са тим изборити. И да ће то проћи, а да би прошло, мора да узима све терапије, ма како јој биле грозне: "Ако то значи да ћеш три дана бити везана за боцу, то ћеш радити."

Обећала је Невена својој ћеркици да ће учинити све да болест прође што лакше и што брже:

- Тако је и било. Долазили су чак и доктори са других одељења да виде један разуман Даунов синдром. Сада идемо на редовне контроле. И то је саставни део ње. И тај институт не доживљава као нешто страшно, морам да је опомињем да то није играоница, него болница. Нису јој остале неке посебне трауме, осим губљења косе. Не жели да се више икада ошиша на кратко. Иако јој лепо стоји.

Мартина изложба се, верује њена мама, сада десила у правом моменту, када је неопходно да се подсетимо да су емпатија, љубав и толеранција кључ свега:

- Важно је да о томе причамо, а не о насиљу. Јер, говорећи стално о њему, призивамо га. Уосталом, довољно је што су нам медији и свакодневица пуни насиља.

Наставник историје и координатор ученичког парламента Јелена Шапић, која је изложбу отворила, истиче посебну лепоту којом зраче радови:

- Мартина изложба је потврда да је најважније бити човек човеку. Због свега што се дешавало око нас, Марти и њеној мами морала сам да кажем да су нам улепшале читав овај период. Осетили смо добру енергију. Галерија је била пуна другара који су дошли да је подрже. То нам је дало ветар у леђа да има наде, да наша деца препознају када је важно да се укључе. Сви смо препознали тренутак када је потребно да будемо заједно. Марта нам је понудила лепоту из угла детета које живот види лепим. Ако то не можемо да препознамо, онда се губимо.

Саговорница подсећа и на стихове Јованке Јакшић: "Покушајте схватити бар, ја нећу ничије сажаљење, ако немате лепе речи, немојте онда ни понижење."

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације