НЕПОГРЕШИВИ ПУТНИК КРОЗ ВРЕМЕ И ВАСИОНУ: Изложба о Милутину Миланковићу поводом века од реформе Јулијанског календара (ФОТО)

МОЈЕ срце је тамо где је моја отаџбина, била је једна од најважнијих животних девиза Милутина Миланковића, који је пре једног века, као представник своје земље, учествовао на Свеправославном конгресу у Цариграду.

Фото архива

Његов предлог реформисаног јулијанског календара, тада је усвојен - једногласно. Ово до сада најпрецизније рачунање времена у људској историји, са одступањем од астрономске године само 2.75 секунди, касније је примењено у грчкој, румунској, цариградској и александријској православној цркви, док су српска, јерусалимска и руска црква, као и Света Гора, остале при старом календару.

Обележавајући стогодишњицу тог достигнућа, Музеј науке и технике и Удружење "Милутин Миланковић"  представљају репрезентативну изложбу чији су аутори Славко Максимовић и Зора Атанацковић, уз помоћ стручних сарадника Слободана Стојановића, Миодрага Динића и Игора Топаловића. Кустос је Соња Зимонић, а отворио је академик Зоран Кнежевић, председник САНУ. У оквиру јубилеја организована је и дводневна међународна конференција на Грађевинском факултету у Београду.

Миланковић као ученик, власништво САНУFoto: Фото архива

POGLEDAJ GALERIJU

Поставка посвећена Миланковићу - грађевинском инжењеру, математичару, астроному, климатологу, геофизичару, доктору технолошких наука, академику, оснивачу катедре за небеску механику на Београдском универзитету, оснивачу математичке климе и климатског моделирања, познатом по теорији ледених доба, заокружује његову биографију: од рођења у Даљу, 28. маја 1879, преко школовања у Бечу, до смрти у Београду, 12. децембра 1958. Прича о Миланковићевом детињству и школовању, грађевинској пракси, патентима, научном раду, списатељској оставштини, сачињена је од архивских докумената, личних предмета, експоната Музеја науке и технике који се односе на техничка достигнућа у његово време, али и описа најзначајнијих догађаја из његовог живота.

- Високо је позициониран на списку чувених научника света - истичу аутори изложбе која прати Миланковићева путовања "кроз васиону и векове", у исцрпном и садржајном каталогу. НАСА га је у књизи "На раменима дивова" укључила међу 15 највећих умова свих времена који су се бавили проучавањем планете Земље. Његово капитално дело "Канон осунчавања Земље и његова примена на проблем ледених доба" сврстано је међу најзначајнија научна дела 20. века. Њему у част, кратерима на Месецу и Марсу дато је његово име а Европска унија за геонауке сматра га оцем модерне климатологије и додељује медаљу са његовим именом за врхунске домете у проучавању промена климе.

После школовања у родном Даљу и Осијеку, Миланковић је прво дипломирао на Бечкој политeхници, а потом и докторирао, о чему је потом сведочио: "Тако сам, први од свих Срба, постао доктор техничких наука, на свечаној промоцији 17. децембра 1904." После анексије БиХ, и изненадне смрт брата Воје, осетио је потребу да из Аустроугарске пређе у Србију, па оставља добро плаћен посао инжењера у бечкој грађевинској фирми барона Питела, и 1909. прихвата позив београдскох Филозофског факултета и место предавача на Катедри за примењену математику.

Као најмлађи професор по звању и годинама, предавао је Рационалну механику, Теоријску физику и Небеску механику, на чијим темељима ће потом сазидати нову науку. У Београду се, у Вазнесенсокој цркви, у освит Првог светског рата, оженио Христином Тинком Топузовић (током свадбеног путовања, Аустроугари су га затворили у Даљу, као држављанина Србије), са којом је био 44 године у браку и добио сина Василија Васка.

Са тада митрополитом Гаврилом (Дожићем), кренуо је на Свеправославни конгрес у Цариград, 1923. да би представили предлог наше државе и цркве за реформу јулијанског календара који је урадио календариограф Максим Трпковић. Опште мишљење учесника Конгреса било је да се предлог не усвоји, јер није постигнута сагласност око покретних празника, а нашем научнику се, док је лутао по Босфору, јавила спасоносна идеја. Задржао је структуру јулијанског календара, и увео анулацију тадашње разлике са грегоријанским, која је тада износила 13 дана. Увео је и утврђивање распореда будућих преступних година којим се обезбеђује да дужина средње календарске године буде што ближа дужини тропске (чиме је добио најпрецизније прорачунавање времена, према коме би дан вишка требало да се појави тек 43200. године). Предложио је да се покретни празници одређују применом егзактних астрономских прорачуна Месечевих мена, па би се Васкрс празновао прве недеље после појаве пуног Месеца иза пролетње равнодневице. Иако до данас нико није нашао бољи систем за одређивање времена, код нас је и даље на снази - стари јулијански календар.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације