СВЕ НАМ СЕ ЧИНИ ДА ЗА НАШЕГ СИНА ИМА ЛЕКА: Жељко из Лукиног Села готово деценију живи у будној коми

ПОСЛЕ шест инфаркта које је поднео на ногама и седмог, који га је бацио у болесничку постељу, Жељко Поповић (46) из Лукиног Села, надомак Зрењанина, од 2014. налази се у стању будне коме, а о њему брину мајка Божица (69) и отац Живко (72).

Фото Б. Грујић

- Након тог тешког инфаркта и прекида снабдевања мозга кисеоником, Жељко је готово шест месеци лежао у зрењанинској болници, а онда смо ми преузели старање о њему и уз помоћ професорке др Гордане Оцић, која је дијагностиковала будну кому, боримо се и довијамо како умемо да би нашем сину било боље - прича мајка Божица. - Не стидим се. У великој смо невољи годинама и некако навикнути на зло, али ако неко има неки савет, идеју како да заједнички помогнемо Жељку и избавимо га из стања будне коме, нека се јави. Телефон је 069/ 3885067.

Убеђена је мајка у боље сутра свог сина.

- После потешкоћа са мокрењем, 2019, имао је операцију и извађен му је велики камен из бубрега. Све је поднео нормално, опоравио се, као и сваки други човек. А да је његов организам у добром стању потврђује и видан напредак у држању тела и могућност да сам седи, ноћу нормално спава. Све нам се чини да за њега има лека, да неко може да помогне да се наш Жељко врати из коме - уз зрнце оптимизма наглашава мајка Божица.

Док јој се у очима гомилају сузе, једва нам говори и да је током лета, њихова ћерка Весна, шест година старија од Жељка, имала силне здравствене проблеме и четири операције и да је тренутно на хемотерапијама.

- Невоља за невољом, али гурамо даље... Требало је да видите Жељкове сузе, када је после дужег времена Веснине болести, видео старију сестру... Нема моћ да комуницира и говори, али емоције има - додаје Живко, стидљиво истичући да је ћеркино лечење премашило 8.000 евра, али на срећу, после одстрањене жучи, дебелог и танког црева и јајника, она је боље.

Родитељи са њим свакодневно раде вежбе, Фото Б. Грујић

А Жељко, по струци инжењер прехрамбене технологије, до кобног 12. марта 2014. живео је као и остали његови вршњаци: био је весео, пун живота, поштен, благ према пријатељима и другарима.

- Служио је 2002. године војску. Био је месец дана на обуци у Обреновцу, неколико дана у Шапцу, а онда је прекомандован у Прешево. Након повратка мало се променио и повукао у себе, али никада није хтео да прича шта се тамо догађало, некако је то потискивао и држао у себи - каже Божица.

Њен супруг наставља:

- Обоје смо већ у годинама и нема ноћи да не помислим шта ће он овакав, када нас не буде, ко ће се бринути о њему.
Иако су Живку 72 године, свакодневно брије, купа, више пута током дана подиже и помера Жељка.

- Радимо са њим свакодневно вежбе, ишли смо у Бању Русанду на физикалну терапију, али једноставно немамо више новца, па сада сами са њим, лагано, стрпљиво вежбамо. Ја му мењам канилу, пелене - каже мајка Божица.

Живко и Божица са сином Жељком, Фото Б. Грујић

Напомиње и да са две скромне пензије, иду из кредита у кредит, како би набављали неопходне намирнице, газу и лекове за сина, који се храни само уз помоћ шприца, блендираном храном. Само 300 метара газе им је потребно месечно. Некако намакну новца за толико обичне, мада би стерилна, која је много скупља, била боља и препоручује се.

- Читамо књиге, уз помоћ интернета пробамо све не бисмо ли му олакшали, стигли смо чак до нашег чувеног неурохирурга проф. др Драгана Савића, који сматра да Жељко може да се врати из те будне коме. Жељку је сад притисак нормалан, резултати крви и урина перфектни - додаје Божица.

Од ње стиже и вапај: када би само неко могао нешто да нам каже, да знамо да ли је гладан, да ли му је хладно, боли ли га нешто.

- Он реагује, чује нас, не знам да ли и види, мада су му очи потпуно здраве, водили смо га на безброј прегледа - додаје Живко.

Захвалан је, каже, унукама, Весниним ћеркама, које су медицинске сестре и много им помажу у Жељковој нези:

- Да нас неко не схвати погрешно, иако смо на измаку снаге, ми не тражимо милост.

Једноставно и утеха нам много значи, мада немамо новца више ни за дрва на које се грејемо, а камоли за квалитетне намирнице које Жељко мора да узима.
Поповићи се никада до сада јавно нису оглашавали.

- Прија нам када се неко интересује и сврати да нас обиђе, јер смо 24 часа приковани за Жељкову постељу и нигде не идемо. Након што већ десет година води битку прикован за болесничку постељу, пријатељи, другови и вршњаци, које је некада имао, заборавили су нашег Жељка и не посећују га. Много смо због тога разочарани - углас говоре Божица и Живко.

Војску је служио 2002. године у Прешеву, Фото Б. Грујић

Нема апотеке

С ОБЗИРОМ на то да је у Лукином Селу само једна продавница и да нема апотеке, Поповићи за сваку ситницу морају у Зрењанин. Кажу да је добро док Живко још може да вози аутомобил и забринуто размишљају шта ће бити кад више не буде могао да седне за волан.

Као да зауставе време, не старе

НЕКЕ књиге које смо супруг и ја читали потврђују да болесници у стању будне коме, као да зауставе време и уопште не старе. Ево, то се потврђује и код нашег сина. Иначе, он ниједну рану, декубитус, на телу од седења и лежања нема - истиче мајка Божица.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације