ПОВОДОМ ДАНА ДРЖАВНОСТИ СРБИЈЕ ОДЛИКОВАН ЈЕ ЗЛАТНОМ МЕДАЉОМ ЗА ХРАБРОСТ "МИЛОШ ОБИЛИЋ": Споменкова вечна стража на Озрену

ПОВОДОМ Дана државности Србије, председник Александар Вучић одликовао је Медаљом за храброст "Милош Обилић", Споменка Гостића, једног од најмлађих бораца Војске Републике Српске (ВРС). Дечака, херој који је са непуних 15 година погинуо 20. марта 1993. на Озрену.

Фото: принскрин

О Споменковом животу и ратном путу написана је књига и снимљени документарац. Иако ће се ускоро навршити 31 година од његове погибије, име му не бледи, као ни све што је учинио. Погинуо је пет месеци пре 15. рођендана приликом гранатирања положаја ВРС на Озрену, на брду Висићи, а само два месеца раније одбио је понуду Предрага Симикића да са њим оде у Париз, где би га удомио, школовао и омогућио му нормалан живот.

Фото: М. Савић

- Предраг је успео да добије пуномоћ и извадио је Споменку пасош да га води у Париз, али дечак није хтео да напусти Озрен, родно село Горњи Улишњак и ВРС, која му је била све - прича за "Новости" Велибор Трипић, Споменков кум и вршњак.

Каже да су заједно славили и рођендане почетком августа јер су рођени у пет дана размака.

- Шта ћу куме ја у Паризу. Да водам кучиће, да оставим кућу, гроб мајке, моје коње и моју војску. Тако ми је говорио Споменко кад су дошли да га воде у Париз почетком 1993. И остао је у селу где је и настрадао у марту те године - сећа се Велибор.

Са мајком Миленком, Споменко се сели из Маглаја у село Горњи Улишњак у засеок Јовићи код баке Виде, мајчине мајке, пар година уочи рата. Нису више могли да трпе насилног оца и мужа. Долазак у село значио је за Споменка спокојан живот и осећај да негде припада. Идилу прекида рат. На почетку рата мајка му умира од срца, а неколико месеци касније нова још једна трагедија цепа Споменково срце: од гранате са муслиманских положаја страда и његова бака Вида. Граната је пала иза куће док су Вида и још три жене пиле кафу. Све четири су убијене. Од тада Споменко остаје сам. Имао је ујака и полубрата Драгана који су се придужили ВРС. Како они, тако је и Споменко желео да буде уз војску која му је била пред кућом.

Фото: М. Савић

- На почетку рата са запрегом коју је сам направио шумским путевима са коњима Споменко је извлачио рањенике јер је терен био неприступачан за возила. Довлачио је и муницију, храну и лекове војсци. Ујак и полубрат често су га склањали са линије, али Споменко је искакао кроз прозор куће која је била удаљена безбедно од ратних линија и бежао назад на прву линију. Једном је потегао пушку на ујака кад је дошао по њега у команду да га води кући - наставља Велибор.

Споменко је запрегу возио са пријатељем, годину старијим Славишом Петровићем. Једном приликом, док су возили храну за борце, морали су да скрену са главног пута који је због кише био пун великих бара, па је запрега нагазила на противпешадијску мину. Славиша је био лакше рањен, а један гелер је окрзнуо Споменка. То је било његово прво рањавање. Упркос томе, они су пешке донели храну борцима. Потом је Споменко распоређен за курира у команди.

Захваљујући фотографији Томислава Патернека, али и екипи ТВ Нови Сад, предвођене новинаром Петком Копривицом, за Споменка се чуло ван Озрена. У интервјуу из октобра 1992. Споменко је говорио о свом животу и војничким данима. Тада је рекао: "Ја сам се јавио добровољно да помогнем свом народу". Репортажа је имала велики одјек у јавности, многи су се јавили да га удоме, школују... Али, дечак није желео ни да чује за одлазак са Озрена.

Фото: М. Савић

- Војска је Споменка узела под своје под своје. Био је омиљен код војника - каже Велибор.

Додаје и да му је Споменкова погибија дубоко у сећењу.

- Тог дана је страдало шест војника. Међу њима и Споменко. Мене је спасао војник Жељко Мишић. Није ми допустио да идем на локацију код топа, који је наша војска пар дана раније успела да извуче са непријатељског положаја. Споменко је прошао поред моје куће и отишао до топа. Чуо је како топ дејствује тог дана па је ишао да буде са војницима, јер је исти такав топ био код његове куће. Желео је да буде са тобџијама, да види како топ делује. Само пар минута касније непријатељска граната је погодила локацију. Сви војници који су се ту затекли су настрадали. Споменко је рањен у стомак и дозивао је мајку Миленку... Убрзо је преминуо - видно потресен прича Велибор.

Занимљиво је, каже, и да је Споменко погинуо у периоду који је био "мирнији" на положајима јер тих месеци није било борби прса у прса.

- ВРС је Споменку била уточиште и заштита, била му је све. Рат му је дошао пред кућу, није он желео рат. Срби несмеју никада да забораве Споменка. Комунисти су од Бошка Бухе и Сирогојна направили хероје који су бацакли бомбе и убијали Швабе, а наш Споменко је возио храну и помагао рањенике. Он је херој и дечак којем је рат прекинуо детињство и нажалост узео му и живот - каже Велибор.

Миле Савић, аутор документарца "Споменко на вечној стражи" и књиге "Споменко и Озрен", каже да је био дете села и читаво село је на њега гледало као на своје дете.

- Људи са Озрена и после три деценије о Споменку причају са поносом. Остаће ће вечни део Српске, Озрена и ВРС. И данас је он на вечној стражи на Озрену - истиче Савић.

Каже и да Споменко може бити пример љубави према животу, људима, свом селу и дечака у којем нема мржње, иако је имао тешко детињство. Савић подсећа да је најмлађи одликовани српски борац у грађанском рату новинару рекао да му је добро са војском, да има где да спава и да једе, а истовремено је апеловао да добри људи у Србији и широм света пошаљу помоћ деци на Озрену у одећи, храни и лековима, свестан да од сваког зла има горе.

- Управо љубав према свему што га окружује и Споменкова нада да ће доћи срећнији дани, у мени је пробудила инспирацију да снимим документарни филм и напишем књигу, да га отргнем од заборава, његову судбину и жељу за животом. У част Споменку израдио сам и кип у порти манастира на Озрену - наводи Савић.

Председник Републике Српске одликовао је постхумно Споменка, пре неколико година, Орденом заслуга за народ. 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације