СТЕФАН ПРВОВЕНЧАНИ ИМАО ГЛУМАЧКУ ТРУПУ: Милена Кулић књигом "Позоришне приче " додала ново светло на историју српског театра (ФО

ПОЗОРИШТЕ код Срба није заживело тек у 18. веку како су нас ранији историчари уверавали, него пет столећа раније а један од доказа je и податак да се код Срба тим именом звало још у средњем веку те да се и данас међу Словенима једино тако и зове - позориште.

Фото Благо фонд и Д.Миловановић

Да неовисно о којој епохи говоримо, прича о позоришту и драми постоји и опстаје, сведочи и стара недовољно истражена српска књижевност,на коју нас упућује Милена Кулић, ауторка књиге „Позоришне приче: од средњег века до дубровачке драме "(едиција Банатски културни центар) награђене признањем „Богдан Чиплић“ за 2023.годину.

- У српској средњовековној књижевности, која како тврди Боривоје Стојковић, улази несумњиво међу најлепше и најсадржајније у словенским народима, позоришна делатност предста­вљала је стваралачку снагу и уметничке способности нашег народа,нарочито у одређеним историјским тренуцима .- каже Милена Кулић, млада теоретичарка књижевности, песникиња и стручна сарадница Одељења за књижевност и језик Матице српске.

Средњовековно позориште на српским језичким просторима јавило се у новим окви­рима, формама и облицима, далеко од западноевроп­ских религиозних тенденција и тако, представљајући промену, остало је појава вредна пажње. Позориште је било место на којем су народни забављачи изводили своје вештине.Било је песме, игре, свирке, лакрдије, маскирања и костимирања.

Милена Кулић наводи да за постојање оваквог позоришта имамо доказе у средњовековној књижевности, у изједначавању српског глумца са „мимом“ и „шпилманом“, у сачуваним народним играма, у тринаест религијских синкретичних обреда и у ондашњој раз­вијеној позоришној терминологији.

У поређењу са средњовековним европским позоришним комадима које је католичка црква допуштала а развили су се из религиозног обреда и култа, српска позоришна извођења, у односу на њих, подсећала су на глумачке импровизације световног карактера, изван црквених оквира и ван затво­реног простора.

Foto: Фото :Благо Фонд и Д.Миловановић

POGLEDAJ GALERIJU

Православна црква није осуђивала позориште јер се противила његовој суштини и сврси, већ се плашила да „паганско искушење позоришта“ не уништи исправна схватања и мисли и глумаца и гледалаца.

Занимљиво је да је Јован Златоусти посветиo велики део свог стваралачког живота управо овом питању. Називао је по­зориште „стаништима сотониним, позорницама разврата , школама обести, кужним слушаоницама иступа.“

У одломку „Беседе шесте – О покајању“,Златоусти поставља питање - каква је корист онима који посте а да у безакона позоришта иду, да к општем учи­лишту нечистоћа и свенародном месту неуздржљивости журе па и на седиштима погубилаца седе?

- Ђаво, пошто је на позорницу као у пећ неку ушао, град нам одоздо потпаљује и то не подмеће храстовину као онда што су варвари чинили, нити нафту, ни струготину, ни смолу но нешто што је од ових много несносније: блудничке представе, срамне беседе, разуздане игре и најразврат­није песме у јавност износи.- написао је Златоусти, најчувенији проповедник у историји Цркве, велики подвижник и реформатор,те патријарх Константинопоља (397—402), престонице тадашњег Источног римског царства.

Средњовековна црква је живот глумца сматрала супротним животу иде­алног хришћанина. Бивао је осуђен сваки „световњак, а нарочито глумац и блудник, на епископов или кнежев затвор, уз телесну казну, уколико би се обукао у монаш­ку одећу и подражавао или ругао било којем црквеном устројству“. Позориште, игра, про­грами разних забављача приликом светковања означавана су као „јелинска пировања“ јер „није достојно у часне дане организовати позоришта, коњске трке ни нека дру­га игришта“.

О томе сведочи и „Синтагмат”, дело Матије Властара, јеромонаха и правника из Солуна.преведеносредином 14. века, вероватно по заповести цара Душана и упоредо са до­ношењем његовог Законика. У “Синтагмату” глумачке вештине се изједначавају са развратом, а глумац се сматра блудником и ниским, морално нечистим лицем. “Синтагмат” дозвољава родитељима да разбаштине сина ако се против њихове воље бави глумом. По истом закону било је забрањено не само глумцу него и њего­вом сину да ожени ћерку неког дворанина или чиновни­ка.

Временом, црква је почела да увиђа снагу драмског израза као средства за подстицање значења Христовог живота и урезивања библијских прича у свест верника. Поново се јавља потреба за путујућим световним позориштем, мистерије из цркава излазе на улице, прожима их оби­чан језик, хумор и ритуал који је сачуван још од паганских времена. Тада се у ренесансној Италији, а потом и шире, обнавља једна традиција, са не­вероватним сличностима с позориштем древног Рима, са низом професионалних позоришта која су изводила фарсе, плаутовске комедије и комедије „дел арте“.

- Управо комедија „дел арте“ отварила је нове видике којима се разот­крива значај глумачке вештине. У даљем развоју по­зоришта, Марин Држић у дубровачкој књижевности, Виљем Шекспир у енглеској, Жан Батист Поклен Мо­лијер у француској и Карло Голдони у италијанској књижевности имали су јасну идеју да је позориште дво­делна уметност у којој равномеран однос имају текст и глумачко умеће.-наглашава Милена Кулић.

Слично стваралачком процесу и развоју ренесансне комедије “дел арте”, првобитно позориште српског народа није имало писани драмски текст, већ је садржина и успех извођења почивала на импровизацији и стварала се у самом стваралачком процесу, у току игре. Суптилну алузију на повезаност средњовековног позоришта и комедије “дел арте” износио је у својим записима 1972.године Молинари, истичући да сам израз „арте“ не треба схватити у савременом значењу, већ у средњовековном смислу, то јест као занат или чак као удружење јер често су се занатска удружења носила назив “арте”.

Наше позориште се временом одваја од цркве и постаје народно. Теодосијеу својим списима спомињао је да се Стефан Првовенчани „по обичају благо­родних самодржаца“ веселио „тумпанима и гуслама“ и свирцима. У том периоду свирац је био изједначен са глумцем, а глумац је „народни играч“, он је и мим, и шпилман, и скомрах, и играч, и плесач, и гудац, и свирац.

Сматра се да је Стефан Првовенчани имао своју глумачку трупу. Уосталом, на дворовима великаша било је забављача, свираца – глумаца. Већ 1335. године помиње се у Дубровнику трубач Драган из Призрена.У једној повељи Душановој помиње се Преде свирац, а 1415. срп­ски гуслар на двору пољског краља.

Такође, мисао о суштинском јединству сликарства и позо­ришта јавила се у средњовековним те­атарским концепцијама.Предшекспировско позориште и позориште барока поново афирмисали. Несумњиво је да је сликарство у прошлости било заправо „за­устављено позориште“ и да су „чиниоци оба уметничка начина изражавања изванредно много коинцидирали“ како је 1985.године забележио Јован Путник.

- Ко год је видео фреску “Свети Нестор убија Лија” из циклуса посвећеног Св. Димитрију која се налази на северној страни северозападног стуба манастира Дечани , то је до те мере интересантан модерни театарски израз да превазилази сва настојања наших најекстремнијих модерних театарских концепција да се постигне јединственост, условна реалистичност, самонаговештеност и једноставна очишћеност од свега натуралистичног и сувишног у изразу – навео је Путник.

Да бисмо ваљано схватили ову фреску, требало би да сагледамо и фреску „Свети Димитрије благосиља Нестора да убије Лија” која, на неки начин, претходи овој. После затварања светог Димитрија, да би прославио успех у рату из којег се вратио, цар Максимилијан одлучио је да приреди игре.

Главни такмац, царев љубимац био је го­ростас Лије, који је своје противнике усмрћивао у борби тако што их је бацао на врхове копаља и друге оштрице окренуте увис. Како су хришћани били његове жртве, један голобради младић, Нестор, такође хришћанин, реши да му се супротстави и тако спасе своју браћу. Пре борбе отишао је код светог Димитрија да га благосиља.

Нестор је изашао на мегдан Лију и супротно свим очекивањима, -победио га. У арени, у краткој хаљини, са малим штитом у левој и високо подигнутом десном руком, у великом раскораку стоји свети Нестор. Испред њега, на десној половини сце­не, Лије, у војничком оклопу, губи равнотежу и пада на леђа, на исте оне оштрице на којима су страдали хришћани. На арену воде четири висока дрвена степе­ника, иза ње је тробродна грађевина, са царском ложом, на којој се види биста цара, са златном круном на глави.

Оно што истраживаче позоришно-драмске уметности не­престано води ка изучавању ове фреске јесте, пре свега, слика позоришта дрвене конструкције која је присутна у средњовековној књижевности, као и драматика тре­нутка која је приказана у сукобу Нестора и Лија. На овој фресци приказан је управо каледиоскоп свих одно­са које средина у тим околностима може да има.

- Својеврсну мистерију позориште је у себи сачувало кроз све историјске епохе.Та мистерија која у себи носе и књижевност и позориште и све остале уметности, када се у њу дубоко урони, пружа магичне дарове. Тако је било у средњем веку, тако ће, верујемо, бити заувек.Разбијањем мита о непостојању позоришта у средњем веку, „добу мрака, окрутности и дивљаштва“ долази се до занимљивих података који стару српску књижевност представљају у другачијем светлу -закључује Милена Кулић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације