СРБИЈУ САМ ИЗАБРАЛА УМЕСТО АМЕРИКЕ: Нана Шоненбергер, самохрана мајка четворо деце, напустила Швајцарску и гради живот на обронцима Рудника

НА обронцима Рудника, у селу Каменица, Нана Шоненбергер већ 12 година гради свој живот.

Privatna arhiva

Њено презиме на немачком значи "лепа планина", а управо је на брду Глоговац нашла место где ће пустити корене. Самохрана мајка четворо деце: Матеја (15), Марије (13), Константина (11) и Арона (9) - напустила је Швајцарску и дом пронашла у Србији. Желела је да својој деци обезбеди другачије детињство, далеко од модерног света, ближе земљи и њеним плодовима.

- Отац ми је Швајцарац, мајка Српкиња. Рођена сам у Швајцарској, тамо завршила школе, живела три године у Бечу - прича Нана за "Новости". - Моји родитељи су се 1993. преселили у Србију, отац је купио коње и ово имање. На плацу је била стара кућа, коју је почео да реновира и рекао ми је да ће бити моја. Мени то тада није било важно зато што сам планирала да идем у Америку. Али сам 20 година касније Србију изабрала уместо САД. У међувремену сам упознала свог тада будућег а сада бившег мужа и он ме је наговорио да дођемо овде. Радовала сам се што ће моји родитељи бити уз мене, допала ми се природа...

Нана је одрасла на периферији села Римланд у циришком кантону:

- Живела сам поред ливаде и шуме, и желела да и моја деца тако одрастају. Отац ме је учио да треба да будем независна и самостална. Научила сам да рукујем моторном тестером, цепам дрва. Када су ми се родитељи преселили у Србију, истругала сам им шест метара дрва сама. Живот на селу захтева много труда, али није једноличан. Људи мисле да је живот на селу тежак због физичких послова, али кад човек стекне кондицију и дисциплину лагано их обавља. Овде нема журбе, стреса. У пролеће садимо, у јесен жањемо, осим тога гајимо коње, кокошке. Млађа деца иду овде у четворогодишњу школу у којој је 15 ђака, старији су научили да до школу путују аутобусом, а лети иду бициклама.

Privatna arhiva

Хтела да се замонаши

ПРЕ него што се одлучила за брак и породицу, Нана је била на корак до монаштва.

- Још као тинејџерка почела сам да откривам веру, иако нисам била крштена. Моја мајка је рођена у време комунизма и није посвећивала пажњу вери. Када сам напунила 18 година почела сам да одлазим у цркву, певала сам у црквеном хору, ишла на поклоничка путовања. Била сам спремна да се замонашим, али сам у последњем тренутку изабрала породицу.

Ипак, велики је изазов бити самохрана мајка четворо деце:

- Од када смо остали сами, долазе нам волонтери из разних делова света. Они нама помажу, а ми њима пружамо шансу да са мало новца упознају нашу земљу и културу. У нашем дому су до сада боравили људи из 60 земаља, од Америке до Аустралије, од Африке и Европе до Азије. Пошто не можемо често да путујемо, ово је интересантан начин да упознамо различите културе, чујемо другачије приче, размењујемо знања. Прву волонтерку која је дошла научила сам како се користи моторна тестера, а она је мени исекла дрва за зиму.

Privatna arhiva

Као свој највећи успех, Нана издваја то што њена деца расту без телевизора, уче из природе, уместо са екрана:

- Дуго нису имали мобилне телефоне, али су моја старија деца недавно добила та два "ђавола". Не дозвољавам им да их дуго користе, јер они деци уништавају машту и вољу. Чим им закључам мобилне, они се играју жмурке, јурке, ћораве баке, прескачу вијачу, нешто праве заједно. Није велика разлика у годинама између њих и лепо се друже. Воле да се играју рата, праве бункере од грања. Киша и зима их не спречавају да изађу напоље и отпорнији су од градске деце. Уче да се брину о животињама и да цене оно што сами створе. Родитељи су заборавили да деца да би била здрава морају да иду у снег, кишу, блато. Покушавају да заштите децу и после се чуде што су болесна.

Privatna arhiva

Privatna arhiva

Друштвени живот у селу Каменица одвија се у једној кафани, поред које је киоск са основним намирницама. Амбуланту немају.

- Храна коју једемо је здрава, домаћа, знамо одакле долази и како је произведена - каже Нана. - Комшије су добре, помажемо једни другима, делимо и добро и тешко. Трудимо се да живимо у складу са природом, а не против ње. Будимо се уз цвркут птица, а не уз звук аутомобила. Овде човек научи да су здравље, мир и време проведено са најближима најважнији у животу.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације