СПРЖИЛИ ВОЗ ПУН ПУТНИКА: Прошло је 26 година од када је НАТО у Грделичкој клисури починио језив злочин над цивилима

Ракетирање путничког воза на улазу у Грделичку клисуру један је од најтрагичнијих догађаја за 78 дана током којих је, 1999. године, НАТО агресор бесомучно бомбама засипао нашу земљу. Овај дан остаће у трајном сећању свих грађана Србије као болна и непролазна рана која неће и не може да зацели.

фото: И.Митић

Најмање 15 изгубљених живота и неколико десетина повређених људи трагичан су биланс безумног чина светских моћника који у свом крвавом пиру нису поштедели ни цивиле, а онда их и дотукли тако што су их назвали „колатералном штетом“, као да се не ради о људима...

Тог 12. април 1999. године, на други дан православног Васкрса, међународни путнички воз 393, на релацији Београд – Ниш - Скопље, у лесковачку железничку станицу ушао је пун путника.

- У возу није било војске. Његови вагони били су испуњени људима који су у том злом времену покушавали да живе нормалним животом. Сусрети и растанци. Загрљаји и пољупци, а онда је воз кренуо даље на своје последње путовање, али трагедију која ће да уследи нико није могао ни да наслути. Била су то времена страха и стрепње, али нико није могао ни да помисли да ће воз постати нечија мета – испричао нам један од људи који је тог дана на Железничкој станици у Лесковцу дочекао рођаке из Ниша.

Воз је, са два пројектила, бомбардован на улазу у Грделичку клисуру, у тренутку док је прелазио Бистрички мост на Јужној Морави, а још две ракете пале су на оближњи друмски мост на некадашњем ауто-путу. 

У тренутку када је први пројектил погодио воз локомотива и први вагон, који су тек прешли мост, одбачени су далеко од места страдања. Први пројектил погодио је почетак другог вагона, а други је спржио трећи и залепио за шине четврти вагон.

фото: И.Митић

Пуних 26 година од очевидаца из Грделице и околине пажљиво смо слушали и на страницама „ Вечерњих новости“ преносили сведочења о овом стравичном догађају. Причали су нам о спрженим и за шине залепљеним вагонима воза, о јауцима преживелих путника, о тек озелењеној трави коју прекрива људска крв, о деловима тела које је носила река, о онима које су скидали са грана дрвећа, о мирису спржене коже који се осећао у ноздрвама...Језива су то сећања која се не заборављају и често сањају!

Међу жртвама био је и шестогодишњи Бранимир Станијановић из Алексинца, који је у возу ужаса страдао са оцем Видосавом и мајком Дивном. Прва НАТО ракета прекинула је и снове двадесетпетогодишњих супружника Ане и Ивана Марковића. Млади пар, у браку тек пет месеци, а заједно од бруцошких дана. Обоје су, као најбољи постдипломци Природно-математичког факултета у Нишу, радили као истраживачи у лесковачкој фабрици лекова „Здравље“, а због Ивановог војног позива кренули су пут Владичиног Хана.

Испратио их је Анин отац, сада покојни, Жарко Бјелетић који нам је о трагању за ћерком и зетом причао као о „празном надању“. Тешко му је падало и то што су НАТО званичници својим бескруполозним изјавама покушавали да оправдају злочин. Он се, упркос свему, са овом личном и породичном трагедијом носио на достојанствен начин вредан дивљења и поштовања.

- Боље им је да ћуте уместо што се брукају оним што говоре. Немају ни трунке поштовања за жртве и њихове породице. Ничег се не стиде, а требало би да их буде срамота што су убијали невине људе, криве само зато што су Срби – рекао нам је у једној од ретких изјава за медије Жарко Бјелетић, професор хемије и некадашљи директор лесковачке Медицинске школе.

Foto: фото: И.Митић

POGLEDAJ GALERIJU

И он нам је испричао да у возу није било војника због чега се до краја живота питао какви су то људи којима мета могу да буду цивили.

- Оправдања за тако нешто нема осим зла које су намерно хтели да направе. Био сам тамо двадесетак минута после бомбардовања. То је неописив призор који никада нећу да заборавим. Тражили смо их у Владичином Хану и у болници међу повређенима. Није их било. Препознао сам их међу онима који су страдали – испричао нам је раније неутешни отац и таст двоје младих људи чији је животни пут много обећавао.

НАТО је негирао напад на воз. Касније га је признао, али га је бездушно назвао „колатералном штетом“ и тако покушао да оправда погибију недужних људи. За овај злочин нико није одговарао. Сећање чува спомен-обележје са поруком: „Не треба се бојати људи већ нељудског у њима“.

ЛАЖ ПОСЛЕ ЗЛОЧИНА

После тврдњи да је пилот схватио да воз стиже на мост тек када је било касно да заустави ракете установљено је да је снимак који је емитован, као доказ за ове наводе, био убрзан скоро пет пута чиме је лажирана и брзина воза. Од јачине експлозије из лежишта су избацивана врата и прозори околних кућа, а мештани су видели густ дим и преживеле путнике који су се извлачили кроз прозоре воза и, страхујући од новог напада, бежали ка пољу.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације