И МЕНЕ БОЛЕ РАНЕ СРПСКОГ НАРОДА: Дарија Исакович, супруга дипломате Белорусије у Београду, о потресним успоменама из 1999.

ИМАЛА је Дарија Исакович девет година када је, у родном Минску, са родитељима гледала напад НАТО на СРЈ. Упамтила је да су говорили: ово је велика трагедија за српски народ.

Фото М. Марковић

Није, тада, ни слутила да ће јој се слике страдања народа, у њој тада далекој Србији, вратити. И ових дана оживети, управо у земљи у коју је, са супругом Павелом Мироновим, дипломатом Белорусије, стигла пре више од годину дана.

Овде је оживело њено детињство. Овде су јој се вратиле те живе слике из деведесет девете.

- Никада ме нису ни напуштале - каже нам.

Недавно, она је у Краљеву, у Дому војске, на ноге дигла публику песмом о времену херојства народа који се жртвовао за слободу против вишеструко надмоћније силе. Овације које је тада доживела, незаборавне су.

Уметница, божанског гласа, запевала је о страдалој СРЈ и јунацима који су бранили отаџбину и страдалима у Београду, на новосадским мостовима, грделичкој прузи, у Мурину, Приштини. О славнима са Кошара. Паштрика. Војницима за одбрану рода и дома, попут јунака са Цера и Колубаре и Кајмакчалана. Песмом се обраћа Југославији као сестри, на коју пада "оловни град", и недри хероје "у смрти, на пролећној киши", а она тугује, "јер није ту".

Моћним гласом и емотивним песмама одушевила присутне у центру рашког округа, Фото Приватна архива

"Опрости ми, сестро моја - Југославија,
Гориш у ватри без мене,
уздижеш горостасе безимене,
Песма од мене тражи памћење,
Молитву за спасење"

- Радо сам примила позив Покрета "Срце хероја" из лепог града на Ибру - прича нам. 

- Текст песме потписала је Олга Журављова, а музику Александар Војтински. Мени није било тешко да је отпевам. Осећај да су наша два народа, српски и белоруски, кроз историју сличне судбине, покренуло ме је да поручим: страдање српског народа и ране које носи, боле и нас у Белорусији. Оно што ја желим и могу, као уметник, кроз уметницима својствен израз, да пренесем народу је мој глас и мелодија. Моја љубав и осећања, искрена и дубока, сада сам уверена, примљена су исто тако искрено и дубоко. Музика је најузвишенији израз. И верујем да ће, као део културне дипломатије, у будућности имати своје место, снагу и продор.

На часовима у музичкој школи 1998., Фото Приватна архива

Дарија Исакович, оно деветогодишње дете у чију се меморију урезао глас родитеља, док су у Минску пратили ужас НАТО агресије на СРЈ - ово је велика трагедија српског народа, још је као дете. Тако изгледа. Тако говори. Такви су јој покрети. И, сузе. Неколико пута је заплакала док је говорила о данима у родном Минску и детињству док је уз родитеље пратила страхоте бомбардовања наше земље.

Разговор с њом у редакцији "Новости" прекидан је, више пута, док су јој се враћале те страшне слике детињства. Извињавала се, као дете, јер не може да заустави сузе.

- Супруг и ја смо мање од годину и по у Србији, пре ове мисије били смо у Аргентини - каже. 

- После моје Белорусије ниједно место на свету ми се не допада као ово, овде. На Врачару, где смо донедавно живели, будила су нас звона са Храма Светог Саве. То је невероватан осећај.

Са супругом и децом дипломата у Аргентини, Фото Приватна архива

Прича нам да је прокрстарила Србијом. Она и њен супруг воле да посете манастире. Древне српске белеге. На Фрушкој гори. У централној Србији... Само на Косово и Метохију нису ишли.

- Упознајем Србију, а мислим да сам је већ сасвим упознала. Заволела сам је. Отворено срце и топлина српске душе, плени. Такви смо и ми, Белоруси. 

"Тамо далеко" у Руском дому

НА хуманитарном концерту "Мирно небо за дечји осмех", посвећен деци из Курске области, у Руском дому, Дарија Исакович је уз српску и химну Белорусије запевала на српском и "Тамо далеко". Потом је на руском извела популарну патриотску песму "Мајка земља" и белоруску народну "Купалинка".

- Желела сам да и овим репертоаром, симболично спојим наше народе у песми, као што им је у стварности, данас, као и кроз историју готово иста судбина.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације