СРАМОТА ЈЕ ШТО ПОДГОРИЦА КЛЕЧИ ПРЕД ЗАГРЕБОМ: Последњи живи сведок мучења у Лори и удовица логораша Симовића, за "Новости"

ПРОШЛЕ су тридесет три године а да они који су зло учинили заробљеним црногорским резервистима, припадницима бивше ЈНА, са дубровачко-херцеговачког ратишта из Никшића, Шавника, Жабљака, Бара, Подгорице, који су убијени у злогласној Лори код Сплита и другим усташким и муслиманским казаматима и даље избегавају правду. Још је жалосније што црногорска држава ћути, што актуелна власт слично оној Миловој која их је гурнула у рат, пред Загребом и Бриселом "пере руке", како се не би нарушио европски пут Црне Горе. Додворавање црногорских званичника Пленковићу, Грлић Радману и другима иде толико далеко да се уопште не размишља о томе да џелате крвавих руку треба коначно да стигне заслужена казна.

Фото: Р. Живковић

Данас једини живи логораш Лоре, Веселин Бојовић са Жабаљака, за "Новости", каже да га још боле ране сабораца.

- У логору Лора водио се живот без живота. Многи логораши стављани су на стравична мучења, молили су за смрт. Иако је прошло толико времена, ужасне слике ми се и данас приказују пред очима - прича Веселин Бојовић, који и после толико деценија осећа последице тортуре.

Фото: Р. Живковић

Он је као деветнаестогодишњак пошао у војску 20. септембра 1991. у Брчко. Нешто касније је добио прекоманду у Чапљини, па у Габели где се налазило војно складиште. Веселин је ту био са још 12 војника и три официра, све до 12. априла 1992. када их је заробила хрватска војска и одвела у Лору.

Фото: В.К.

- Смештени смо били у мале ћелије, тукли су нас и мучили. Видео сам све и свашта - од убијања, до стављања у импровизоване сандуке. Било је много крви, људских органа. Стављали су нас и на индукцију, прскали шмрковима. Касније су довели и пилоте и резервисте, а нас су водили да нешто радимо како би нас додатно мучили. Ту је био и чувени блок Ц, где су људи свирепо мучени. Таква зверста не знам да ли су рађена чак и у Јасеновцу - каже Бојовић.

Он је огорчен на актуелну власт због снисходљивог односа према захтевима Хрватске.
- Срамота је шта се ради. Хрвати за логораше у Морињу, где никоме длака са главе није недостајала, траже милионе евра одштете, а нас из Лоре и породице убијених другова држава Црна Гора није помогла ниједним центом. Иако сам оболео спреман сам и у таквом стању да говорим о Лори не би ли свет коначно сазнао о каквом је логору реч. То што се тамо радило то звери не би чиниле. Зато данас трпим душевне и здравствене последице. Али, више од тога ми теже пада што ме нико из државног врха никада није посетио, закуцао на моја врата. Држава нас је заборавила, али се ми нећемо дати, борићемо се - поручује Веселин Бојовић.

Фото: Р. Живковић

Радмила Симовић из Никшића, попут других, борила се и још се бори да својим кћеркама Анђели и Александри покаже да је њихов тата херој а не издајник, како њега и његове саборце третирају власти у Црној Гори.

- Није било лако живети без стуба куће, али се морало. Отишао је Ратко на позив отаџбине, одазвао се да одбрани земљу од великог зла. Вратио нам се у ковчегу. Својој деци морала сам бити и мајка и отац - каже у разговору за "Новости" Радмила.
Када је убијен на свиреп начин Ратко је имао свега 27 година. Веровао је да ће се жив вратити породици. Са поносом је пошао да брани своју земљу.

Фото: Р. Живковић

- Три месеца након његовог страдања родила се Александра. Она, нажалост, није дочекала да види и упозна свог тату. Нисмо једина породица која је осетила сву трагичност Лоре, али, верујте, данас када посматрамо ове што нам воде државу мука нас ухвати. Често се питамо зар је могуће да нико од њих не сме да се замери Хрватима, па не желе да виде жртве страшног логора. А то су њихови сународници, суграђани - каже Симовићева. - Док сам жива памтићу име управника Лоре Кришта, и његове жене које су били главни мучитељи заробљених резервиста. И ево, тридесет три године касније џелати нису кажњени. Раткови родитељи то нису доживели, а хоћу ли ја?

Нада да су борци из никшићко-шавничке групе живи, умрла је оног дана када је саопштена информација из тадашњег савезног Комесаријата за нестала лица да је у јами у месту Међе, у близини мостарског гробља, пронађена скривена хумка у којој су у свезаном џаку били остаци тела на најсвирепији начин убијених Никшићана и Шавничана. Тако се годинама скривана истина о стравичним злочинима хрватских паравојних формација у хрватским затворима од Херцеговине преко Лоре и Томиславграда (Дувно), коначно расветлила. Зид ћутања о дешавањима у логору Лори почео је да се руши захваљујући извештајима специјалних изасланика Уједињених нација, међународног Црвеног крста, као и писаних сведочења бившег заточеника злогласног логора Драга Боснића, који је државној Комисији за нестала лица саопштио причу о страдањима заточених Црногораца.

Фото: Р. Живковић

Тројицу Никшићана - Ратка Симовића, Душана Баровића и Боривоја Зиројевића - хрватска полиција и ТО ухапсили су у Мостару приликом враћања у касарну, у јужни логор, и одатле их одвели у једну кућу иза Бијелог Бријега, где су их малтретирали и масакрирали. Симовићу је одрезано лево уво, ножем је резан по грудима и рукама, имао је јаке модрице по леђима, а поломљено му је и неколико ребара. Уз то, био је рањен у десну ногу. Зиројевић је такође исечен ножем по грудима, уху, а на чело му је урезан крст са два слова "С". n

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације