ТВРЂАВА ВЕРЕ И У СВЕТИЊИ СВЕТОГ ПАВЛА: На Светој Гори постојала је још једна Српска царска лавра

ХОДАЈУЋИ уском стазом по литици западне обале Свете Горе ка њеном најкршевитијем и највишем делу стиже се у дубоко гротло увале између врха Атон и њему супротстављеног и нешто нижег Антиатона. Пред очима путника који стигне у зору указује се драматичан призор сунчевих зрака који пробијају љубичасте облаке и осветљавају манастир Светог Павла у ждрелу клисуре између два планинска врха.

фото: Борис Субашић

Ту светињу опасану високим зидинама је у 14. веку утемељио схимонах Герасим Бранковић, уз помоћ брата Вука, а следећа четири столећа она је имала је статус независне Српске царске лавре, као и Хиландар. Светопавловском манастиру припадали су и келија Светог архистратига Михаила, данашњи Нови скит, и скита Свете Ане, изграђени као ластавичја гнезда у кршу. Међу данашњим српским поклоницима мало је оних који знају причу о задужбини Бранковића на Светој Гори.

- Интересовање куће Бранковић за Хиландар почело је још у последњој деценији постојања Српског царства - записао је академик др Димитрије Богдановић. - Тада је Радоња, најстарији од тројице браће, синова охридског севастократора Бранка Младеновића, примио монашки завет, под именом Роман, и настанио се у Хиландару. С друштвеним уздизањем породице расла су и њихова стремљења у Светој Гори. Роман је, сад већ као великосхимник Герасим, са Арсенијем (Антонијем) Багашом, још једним замонашеним српским велможом, купио од Манастира Ксиропотама запустеле рушевине бившег манастира Светог Павла, где се некад подвизавао Павле Ксиропотамски, испосник за кога легенда вели да је проповедао хришћанство међу Словенима у Србији и Македонији.

фото: Борис Субашић

Богдановић наглашава да је Герасим у Хиландару или Светом Павлу сахранио брата Вука Бранковића, када је његово измучено тело откупио од Турака. За разлику од митског, историјски Вук је, после Косовског боја, наставио да ратује са Османлијама и после заробљавања је издахнуо у тамници. Као мученик је заслужио сахрану у једној од српских светиња на Атосу.

- Када се Вуков син Ђурађ Бранковић успео на српски престо као деспот чија је престоница била у Смедереву, Свети Павле је процветао упркос турској владавини. Он је изградио нову цркву, утврдио зидине храма, осликао богомоље, иконама и драгоценостима снабдео ризнице - записао је др Богдановић.

Бранковићи су монахе аскете из светопавловских келија и скитова заветовали на необично послушање - очување идентитета кроз чување културе.

- Били су им забрањени пољопривредни радови или гајење пчела да би се бавили преписивањем и повезивањем књига, израдом крстова и напрсника у дуборезу, плетењем, везом, резањем печата и сличним пословима. Захваљујући томе, велики број рукописа из Библиотеке Светог Павла носио је белешке писара из скита Свете Ане и Новог скита. Библиотечки фонд се увећавао, помаган од српске властеле бројним поклонима. Чињеница да је током 15. или почетком 16. столећа Мирослављево јеванђеље овде донето из Хиландара ради преповезивања, о чему сведоче печати на корицама, говори о развијеној књиговезачкој делатности у манастиру. Несумњиво је да се Стефан Лазаревић бринуо о овом манастиру, поготово о библиотеци, јер је један број књига настао управо по његовој заповести - записала је археограф Љиљана Пузовић из Народне библиотеке Србије.

фото: Борис Субашић

Иако се сматра да је пад Смедерева 1459. означио крај средњовековне Србије њен дух је наставио да живи у српским манастирима на Атосу.

- Велика добротворка Свете Горе Мара Бранковић, жена султана Мурата Другог и маћеха Мехмеда Освајача, изузетно се старала о српским манастирима Хиландару и Светом Павлу. Оба манастира су била владарске задужбине, а она је себе сматрала њиховим наследним ктитором. Указавши Светом Павлу велико поштовање, а његовом братству изузетно поверење, поклонила им је велику светињу - дарове мудраца са Истока, злато, смирну и тамјан. Дарови се и данас као драгоценост чувају у манастиру.

Када су фанариоти из Цариградске патријаршије, острашћени мржњом према Словенима, преузели манастир срушили су саборну цркву с фрескама српских ктитора и натписима на српском. Ипак, да Бранковићи нису заборављени уверио нас је монах-аскета у скиту Свете Ане.

У гужви религиозних туриста у чистој одећи који су се тискали у продавници сувенира он је приметио репортера "Новости" после напорног пешачења светогорским стазама. Упитао га је одакле долази, а када је чуо одговор из фиоке је извадио пластичну бочицу чији је садржај био драгоценост и није се налазио међу сувенирима за продају.

- Уље Свете Ане. За брата из Србије. Овде је била Србија - рекао је на неправилном енглеском уз срдачан осмех.

фото: Борис Субашић

Енглези сведочили

МАНАСТИР Светог Павла пао је у руке фанариота који су "говорили грчки, а мислили турски" када су Османлије одлучиле да се освете Србима, једином балканском народу који је подигао устанак и придружио европским силама у рату Свете лиге 1681-1690. године. Османска Порта је забранила долазак српских монаха и дотурање помоћи братији која је изумирала. Енглез Џон Сибторп је 1793. у Светом Павлу забележио: "То је била српска задужбина, али подвлашћеност Србије Турској одсекла ју је од прихода које је требало да прима. Овдашњи калуђери су Срби."

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације