ПРЕМИНУО ШЕСТ ДАНА ПОСЛЕ СМРТИ СУПРУГЕ: Дирљива животна прича брачног пара из Бијељине, Момчило и Радојка били нераздвојни седам деценија

У Бијељини је данас умро Момчило Красавац (95) пензионисани просветни радник, чије велико дело није избледело ни у најпознијим годинама живота, као врсног педагога, комшије и суграђанина.

Фото:В.Митрић

Момчило се упокојио само шест дана пошто је умрла  његова животна сапутница Радојка у 96. години, иначе врсна учитељица генерација Бијељинаца и Сембераца.

- Само који дан раније испратили смо стрину на вечни починак, а ево одлази нам и стриц, који је био много везан за стрину као и она на њега - причају нам синовци Жићо Красавац из  Руњана и Владан Красавац из Шапца. - Видели смо колико га је погодила стринина смрт.

Само који месец раније прославили су, са својим дивним чељадима, седам деценија брака. Били су и остаће, како кажу комшије Мира и Срево Марковић, "сјајан пример складног, сложног и брачног пара који је кроз живот показао да љубав може све". С разлогом су, кажу, били поносни на своје наследнике као и они на њих.

- Они су светао пример нашег комшилука, града и краја - поручују Марковићи, жалећи због растанка са ово двоје људи.

До пред зиму Красавци су били увелико  на ногама. Момчило  је често знао да прошета до града, обиђе воћке, залије цвеће, па припреми и мало баштице за поврће.

- Упознали смо се у возу између Тузле и Добоја давне 1953 године и од тада смо заједно. Живимо скромно,али срећно и задовољно  - сведочили су недавно и Радојка и Момчило за "Новости".

Супружници Красавац су читав радни век посветили школству и просвећивању становништва у Босни након Другог светског рата, по босанским врлетима и беспућима, где су, од јутра до сутра описмењавали бројне генерације деце и одраслих.

- Била су то тешка времена ,али се нисмо штедели искрено верујући да радимо за боље сутра. Прве часове у околини Добоја држала сам по верским објектима, хладним шупама и задружним домовима без прозора .У забаченим планинским селима у Босни владала је беда и сиромаштв ,и ти људи су нам били захвални за сваки савет који би им олакшао тежак живот - говорила је учитељица Радојка.

Подсећали су да су "у њихово доба", ђаци имали сличне  униформе,блузе и мантиле,"чиме се прикривала разлика између богатијих и сиромашних ученика".

-Људи су ,иако сиромашни,били поштенији, ђаци су поштовали учитеље и усвајали оно чему су учени, а након школе, вредно помагали родитељима да се што пре извуку из сиромаштва. Дечаци су помагали на њиви, а девојчице су са бакама училе да везу, плету чарапе,ткају ћилиме... Са осамнаест година већ су били спремни да самостално започну нови живот, док је то данас сасвим другачије - говорили су Радојка и Момчило.

О скромности и поштењу ове породице најбоље говори Момчилова животна филозофија.

- Не треба никоме завидети, онај ко има више, нека иде напред, а ми ћемо се борити да г а следимо. Важно је да се човек никада не предаје, ни у послу, ни у болести - говорио је Момчило. - То је рецепт за дуг живот - благост,скромност и задовољство са оним што имаш...а да ти при том очи нису гладне за туђим...

Учитељица Радојка остала је доследна у поштовању традиција и обичаја које су красиле грађанске породице.

- Добра навика, и леп обичај је,да се за свакога ,ко ти уђе у кућу,нађе колач,парче штрудле и чаша сока,да се придошлица мало окрепи...Данас, ови млади немају времена ни за породични ручак, комшијску кафу испод липе, све је у некаквој јурњави - казивала је недавно учитељица Радојка нашем новинару Божидару Милошевићу.                                       

Момчило ће бити сахрањен у понедељак, на бијељинском гробљу, крај своје животне сапутнице.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације