МРАЧНЕ СТРАНИЦЕ КУЛТУРНЕ ИСТОРИЈЕ СРБИЈЕ: ТВ критика

РАЗЛИЧИТА од свега што се у летњој мртвој сезони (као да је "жива" била ишта боља!) може видети на Јавном сервису, била је прва епизода серије "Друштво мртвог песника", уредника и водитеља Александра Гаталице.

Фото РТС

Нов, занимљив, документован и пре свега необичан поглед на нашу културну баштину, почива на уверењу да је она по много чему слична полицијском досијеу и да се може читати кроз мање познате, а интригантне наративе. Зато је ова серија, пре свега, намењена сладокусцима: наша широка публика углавном не чита ни елементарне, а камоли мрачне странице своје историје. Без великих предзнања о токовима "српске књижевне авангарде", могла је она да прати како је српски песник Марко Ристић учинио све да уништи српског песника Растка Петровића, свог негдашњег друга и саборца, поред њега још и Милоша Црњанског, те водећег француског писца Пола Елијара. Марку Ристићу, првом Титовом амбасадору у Паризу, са репутацијом предводника београдског надреалистичког круга у међуратном периоду, бриљантном есејисти и припаднику српске грађанске елите (за разлику од других надреалиста, комунизму се приближио тек кад је исти преузео власт у Србији, 1944!), није било доста што је починио неку врсту издаје блиског пријатеља, него је у "срамном есеју под насловом 'Три мртва песника' политички оцрнио Растка Петровића, Пола Елијара и Милоша Црњанског". Ово је написао Михиз додајући у свом стилу: "Сва тројица су данас неупоредиво више живи, но њихов превремени укопник".

Појава, костим и маска младог глумца Бојана Димитријевића, верно нам представљају Марка Ристића какав је био педесетих година прошлог века. То је, можда и највећи куриозум ове документарно-игране реконструкције. Значајна појава у српској култури, Ристић је оставио трагове различите природе у нашем културном наслеђу. Као челник "Надреалистичке револуције" 1930. године повео је "цео један свет против целог једног света", а доживео је да га педесетих нападају као мрачног конзервативца, вазда смркнутог и неприступачног, ураслог у дубоко језгро Титове културне бирократије ("Ја нисам режимлија, ја сам режим" говорио је Давичу, без зазора). Несумњиво велики ерудит (између осталог, пратио је и добро познавао филм, нарочито аванградни, коме је дао својеврстан допринос двадесетих година у Паризу у циклусу колажа La vie mobile) али песник малог дара и замаха, падао је све више у сенку оних које је са завишћу нападао, Растка и Црњанског, о Елијару да не говоримо. Његови аргументи су заиста били испод његове књижевне репутације. Прву двојицу је прогласио мртвим, само што су у дипломатији служили краља (иако је он, са још већом ревношћу, служио маршала), а Елијара што се 1948. године, као и цела Комунистичка партија Француске, изјаснио за Резолуцију Информбироа. Стога је Ристићев књижевни памфлет, који је хтео да објави једино Крлежа у Загребу 1954, уистину "мрачна страница" српске културне историје, која је сада откривена да се никада не заборави. Заслуга за то припада аутору, писцу и преводиоцу Александру Гаталици, који је показао да телевизија може да буде изузетно привлачна, као поље културно-историјског истраживања. Више него довољно. Три копља од већине онога што је уопште у стању да нам данас понуди РТС.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације