СЛИКА ТРАГИЧНЕ ЕПОХЕ: ТВ критика серије "Бела гарда"

ИАКО реприза, ТВ серија "Бела гарда" је најбоље што се могло видети током лета на Јавном сервису.

Фото: В. Данилов

Некада најамбициознији пројекат руске телевизије, са врхунским глумцима и солидним редитељем, свакако дугује део свог успеха истоименом, већ класичном делу руске модерне литературе, као и комаду писаном специјално за МХАТ 1926, који је Стаљин, наводно, гледао петнаест пута. У једном периоду, после безбројних забрана књига и комада и свакаквих шиканирања и понижења, Булгаков је постао нека врста Стаљиновог миљеника (називао га је "мој писац" и једном, када се књижевник у Кремљу појавио бос, "изуо" цео свој Политбиро да би му пронашао одговарајуће чизме), што није утицало на жестоку, алегоријску осуду стаљинизма у роману "Мајстор и Маргарита", последњем и незавршеном делу овог аутора. Булгаков... и никад краја!

Нема сумње да је, уз Пастернака, Пилњака и Мандељштама то био највећи писац једне тмурне и несрећне епохе, која се и данас погрешно назива совјетском (може ли се епоха Клауса Мана и Бертолта Брехта називати "нацистичком"?), један светски формат и ум, међу најбољим изданцима класичне руске литературе.

Серија "Бела гарда" је дело које је Булгаков сматрао омиљеним, можда у због тога што га је сам, као млад лекар, преживео у Кијеву 1918. године, у мутним и крвавим данима пропасти царске (и уопште, старе и православне) Русије, прво под револуцијом Керенског, затим под срамотном немачком окупацијом, после у лудачком кошмару независне државе Украјине, у устанку царских официра и доласку бољшевика, када су се све раније војске међусобно већ истребиле.

Као рођени Кијевљанин, грађанин древне руске престонице, који је овде провео своју младост, Булгаков у лику доктора Турбина прати последње дане једне грађанске породице (роман и драма прво су се звали "Дани Турбиних"), која догорева са својом древном Русијом. Тамо где се некада родила "Кијевскаја Рус" сада харају Антихрист, душмани и издајници. "Бела гарда" је лабудова песма царске и православне вертикале на којој је вековима почивала руска баштина, њена будућност је мрачна, испуњена мрачним визијама, од којих се неке тек данас остварују. Булгаков се није либио да и самом Стаљину и новим совјетским поколењима добаци: "У Русији је могуће само једно: вера православна и власт самодржавна."

Како више није било ни једног ни другог, Турбини су нестали заједно са својим писцем, када га се Стаљин заситио и пустио низ воду. Од њега је Булгаков на крају тражио само једно: "да ми наложи да хитно напустим СССР у пратњи своје жене". Никада није добио одговор.

Фото: Промо

У текстури "Беле гарде" већ је постојало нешто филмско и телевизијско: брзе и неочекиване промене, преображаји, разуђеност радње, фрагментарна драматургија, мешање прошлог и садашњег, стварности и снова... Највећа вредност је, међутим, што су до нас допрле и те како актуелне поруке оног смутног времена, које још важе за наше просторе, као на пример монолог Турбина о украјинском диктатору: "Петљура је нитков! Прво би њега обесио за то што је организовао овако фину државу! Ко је забранио формирање руске армије? Хетман. Ко је терорисао руско становништво тим гнусним језиком, који у стварности уопште не постоји и који ни он сам не зна? Хетман!"; и слично.

Све то је редитељ Сњешкин вешто користио у склапању структуре серије и све је на крају испало сасвим уверљиво. Ко није читао "Белу гарду" или је гледао у позоришту стећи ће веродостојну слику о атмосфери, сазвучјима и ликовима једне трагичне епохе. Иако га није у свему следио, редитељ није изневерио великог писца.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације