Катар 2022

ИЗБОРИ ФСС ОДРЕЂУЈУ И БУДУЋНОСТ: Српски фудбал пред новим изазовом после неуспеле мисије на Мундијалу у Катару

Недељко Иљукић

07. 12. 2022. у 12:00

ИМА неке чудне симболике у две слике са одласка и повратка фудбалске репрезентације Србије на Светско првенство у Катар. Магловитог и оштрог београдскг јутра, 18. новембра, "орлови" су, прво ка Бахреину, а одатле и ка Дохи, полетели "скоцкани" по последњој моди.

ИЗБОРИ ФСС ОДРЕЂУЈУ И БУДУЋНОСТ: Српски фудбал пред новим изазовом после неуспеле мисије на Мундијалу у Катару

Тегет одела, беле кошуље, беле патике. Обријани и очешљани. Било је то парадно издање. Пре три дана су се са пустињских 30 степени Целзијуса у плусу и са сунца без иједног облачка вратили "распарени", раштркани, некомплетни, неиспавани и свако у некој својој одевној комбинацији.

То је тај симболични приказ и доказ на шта је репрезентација Србије личила на Мундијалу, на који је пошла са препевом ужичког гола, уз текст "Идемо у Катар", а бонус песма је још у Лисабону у оној лудој новембарској ноћи 2021. године била: "Дајте Бразил да се играмо..."
Селектор Драган Стојковић је храбро изашао пред новинаре дан после доласка из Дохе. Спремао се да сипа "живу ватру" и да одговара на сва могућа питања и потпитања. И како је могуће да смо претрчали више од сва три ривала, а Бразил, Камерун и поготово Швајцарска су нашу одбрану учиниле предметом подсмеха.

Неуспех на Мундијалу је иза нас. Испред нас је, бар засад, исти селектор и иста екипа у догађајима који следе. Неки имају директне везе са фудбалом, неки баш и не. Прво су на реду избори у ФСС. Они с краја октобра нису успели, јер су четири клуба (Црвена звезда, Спартак, Радник Сурдулица и Раднилки Ниш) били организатори својеврсног пуча, када под претњом "нередима на улицама Београд" није дозвољено Ненаду Бјековићу да постане председник. Од исхода фебруарских избора много ће зависити и судбина Стојковића. Јер, нереално је да он сарађује са онима који ће довести свог председника. Иако се чини да ово не би требало да има директну везу, јавност би морала да зна да су сујете и суви (не)фудбалски интереси и овог пута много пречи од мира у А селекцији или оним млађим категоријама.

Даље, пред "орловима" су квалификације за Европско првенство, које почињу 24. марта следеће године утакмицом са Литванијом у Београду. Србија је у истој групи са Мађарском, Црном Гором и Бугарском (на турнир иду два тима). Добронамерни кажу: "Ко не прође ову групу, и није за ЕП у Немачкој за годину и по дана"...

После неуспеха у Катару, пред Стојковићем је питање да ли ће да освежава екипу, да ли коначно може у Србији или по Европи да пронађе "крштеног" левог и десног бека, задњег везног, трећег нападача који ће бити спреман као запета пушка ако Митровић или Влаховић доживе судбину као на СП, на које су дошли повређени и неспремни? И на крају, да ли се можда и у стручном штабу "крију" људи који нису за тај посао?

Да може да се живи од старе славе и у спорту, видећемо сви када крене нова сезона у Лиги нација. Иако фудбал не познаје категорију "лежања на ловорикама", јасно је да су "орлови" успехом из прошле Лиге нација успели да оду корак даље, па ће у сезони 2024/2025. бити у А дивизији овог такмичења, које је у ствари крем европског фудбала.

Поглед преко прага

АКО буде поштен према себи и јавности, као што је и најавио, селектор Стојковић ће прво морати да мења бар мало себе и свој приступ модерном фудбалу. Затим ће морати да погледа буквално одмах преко свог прага и види ко су му сарадници, ко му је на терену и коме у ствари није било места на Мундијалу и ко му све треба у квалификацијама за ЕП за 2024.

Шта би било...

ЗВУЧИ невероватно колико је селектор Стојковић покушао хипотетичким ставовима да оправда оно што се не може. Деловало је нереално од човека који је током целе фудбалске каријере просто сабирао акције, голове, па и симпатије навијача, да изговара реченице:

"Да су ми Митар и Влаховић били здрави, друга би се песма певала."
Посебно је била чудна реченица:

- Ма, и да смо прошли у други круг, тамо не бисмо ништа урадили...

Невероватно је да је ову реченицу изговорио човек који је на Мундијалу у Италији 1990. у очај бацао Зубизарету и комплетну одбрану Шпаније.