"КО, БРЕ, ЈАДАН?!" Шта Србија уопште тражи у финалу Светског првенства у кошарци?

Кошаркашка репрезентација Србије је прошла у финале Светског првенства, а пред велико финале Мундобаскета 2023 са Немачком важно је подсетити се неких ствари.

Screenshot / ФИБА

Ево, за почетак, једне ружне.

Селектор Светислав Пешић је био прилично омаловажаван пред почетак овог првенства. Од наше јавности, не стране. Страна га је хвалила, па и највећи "џелати" српске кошарке последњих година. Просто, за неке овдашње "Кари је престар", па томе неки други додају "Нека старац иде на пецање!" и шта још све од слободе себи нису давали ових дана људи који се кошарком никада нису ни бавили.

Притом, заборављали су да су у осталом делу године прилично поносни на старце, јер су, рецимо, војводе Живојин Мишић, Степа Степановић и Петар Бојовић из Првог светског рата изашли у седмим деценијама својих живота, а војвода Радомир Путник у тај рат ушао већ закорачивши у осму. Да се више пазило на часу, упамтило би се да је једно такво омаловажавање старих људи - скупо коштало, и то непријатеље: Путник је, због лечења, када је рат почео био на територији Аустроугара, али су га управо они, баш са таквим омаловажавањем "стар је, шта нам он па може?!" намерно пустили да се слободно врати у Србију и води њену војску. Ниједан непријатељ то не би урадио Александру Македонском или Наполеону, али... овом "старцу" је баш то учињено. Оно што је потом уследило познато и "врапцима на грани".

Па опет, кад су добри резултати и још боље игре Србије многе натерали да се почешу по глави, тог истог Светислава Пешића су неки исмевали из другог разлога: јер се не либи да прича како се и говори у његовом родном крају. "Наш мото је 'Сви за једног, један за ... сви!'. Тако се каже код мене у Пирот", рече недавно селектор. То "Један за сви" (уместо уобичајеног "за све"), које су прихватили и сви репрезентативци, остало је као симпатични подсетник на аутентичност - која као да по нечијој наредби мора да нестане у модерном пеглању свега и свачега у једно, униформисано. 

А кад смо код униформи, али оних лепих, пред велико финале Мундобаскета следи једно мало подсећање. И то подсећање - одакле су и "чији" су то ови момци којих је, како је такмичење пролазило а они бивали све бољи, некако из дана у дан бивало све мање, све повређенијих. А стварно је било тако - претрпео је велике болове Петрушев у првом мечу, па морао да паузира, онда се то десило Аврамовићу у другом, затим је Бориша Симанић бубрег изгубио због доживљеног ударца током меча 3. кола са Јужним Суданом, па су потом редом повређивани Гудурић против Италије, Добрић против Доминиканаца, па Гудурић опет и то против Литваније, те Никола Јовић који није могао да игра скоро цело друго полувреме против Канаде...

А оно кратко подсећање, због њих, наших, а и нас самих, гласи овако:

Када је у поменутом Првом светском рату око 800.000 освајача кренуло у јесен 1915. на нашу земљу, било је јасно да се Србији "црно пише" јер је на њу кренула и моћна Немачка. Дотад се ратовало само са Аустроугарима, али су онда дошли и искусни, добро вођени и страшно спремни Немци (силину тог удара осетио је најпре Београд у оној чувеној херојској одбрани престонице). Потом се који дан касније у ту причу укључила и Бугарска, ставши на германску страну и - српска војска је, више него двоструко слабија, са народом, морала да се повлачи. Не помажу тада војводе: просто, све је постала велика троделна машина за млевење српског меса.

Притом, било је и тада борби, и то страшних, али против онакве немачке машинерије, уз стотине хиљада и других који су на малу, измучену и обогаљену државу нагрнули - није се имало куд. Ил' у ланце, ил' у непознато. И, кренуло се кроз ону албанску голготу. Колико год она потом била предмет дискусија, просто, десила се, а са њом се наставила и ова прича.

А за ту причу послужиће један детаљ из Скопља. Тамо је била стационирана официрска школа тадашње краљевине, а на албанску голготу, пред силним непријатељем којима је командовао чувени Немац, пошло је 950 младих момака. Неки нови Мишићи, Степановићи, Бојовићи, Путници...

Међутим, свега 449 њих је стигло на албанску обалу. Не до опоравка, него само до обале.

И то су стигли више лешеви него људи, после ходања по оном леденом планинском беспућу.

А одатле, са обале, бродом. Али - не на Крф!

Није се тамо још могло јер су се Грци држали свог "Неутрални смо, не увлачите нас у рат!" (све док "специјалци" француске војске на Крф нису упали, "заузели га у хуманитарне сврхе", па су наши преци могли да се упуте на то "Острво спаса"). Али, ето, ови младићи тамо нису могли, а било је јако битно да се јако хитно спасу. Једва су, као и многи други, стајали на ногама. Зато су, из Валоне, упућени - право у Тунис. 

По договореним критеријума српске и италијанске команде, бродовима "Жил Мишел" и "Ре Виторио" кренули су теже изнемогли, болесни и рањени, а уз њих и преживели поменути младићи из Скопске подофицирске школе Краљевине Србије. Њих свега 449 преосталих.

Чекало их је тродневно путовање морем, пролазак између Сицилије и Малте, па у Бизерту. Ако, наравно, страшни немачки сумарени (подморнице) те бродове са полу-живима не потопе.

Нису их потопили. Стигли су они где су кренули - истина, више мртви него живи, али - стигли.

А када је брод са исцрпљеном српском младошћу приспео у луку, дочекало га је много света. Неки француски официри, у шоку због стања у коме једна савезничка војска стиже на опоравак, гледали су сузним очима тужне остатке од људских тела како наслоњени, или седећи, посматрају копно Бизерте последњим снагама живота.

"Види како су јадни... О, јадни Срби...", рекао је један од Француза.

Командант оних младића са брода преведе француске речи српској младости, па викну својој "деци":

"Ко се овде осећа јадним!?".

Један од питомаца, Љуба Дамјановић, одговори громогласно и то онако како се то говори у његовом крају:

"Ники!".

Тада је командант извукао сабљу, па загрмео: 

"Покажимо им ко смо! У двојне редове, на деее-сно! Поздрав француској застави, парадним кораком - напред, марш!".

И питомци подофицирске школе, онако не само у ритама, већ полу-мртви, израњавани, изгладенели, кост и кожа малтене, крвави и слаби, једни који су падали по албанској голготи од изнемоглости првих дана тих мука, други који су рањавани у тамошњим нападима неког наредног дана, трећи који су део тела, због метка, ножа или мраза, губили неког трећег дана, сви они су се усправили и - кренули парадним кораком. Многи од њих, последњи пут, али са поруком у очима: "Постојимо. Живи смо!"

Парада српских војника у Бизерти 1915 / Screenshot / RTS

Нема ко није плакао. И они дивни људи из Туниса који су потом лечили и ове питомце и 40.000 наших војника који су накнадно, новим транспортима, у Бизерту пристигли. Плакали су и они Французи који су тамо све то организовали. А и у оној паради било је суза. Не више од болова, или због тога што је кућа далеко. Већ зато што се ишло напред срцем, а не због наређења.

Љуба Дамјановић није успео да се опорави. Ни 40 његових другова из класе. Остали су покопани у Тунису, али се и данас, више од век касније, памти тај његов одговор на командантово питање "Ко се овде осећа јадним?":

"Ники!".

Тако сада и и век касније, и то тачно век откако је кошарка стигла у Србију, ови наши младићи који су на Светско првенство дошли срцем, добровољно, а не због наређења, стоје пред јединим непораженим тимом на шампионату. Пред Немачком, која меље све пред собом, а која је избацила и највећег фаворита, Американце.

И, баш сада, као некада, и ови наши момци, израњавани на неки свој начин - ал'... поносни; баш они, уморни - ал'... ипак усправљени; баш они, целим својим постојањем сведоче одговор на питање из наслова "Шта уопште тражи Србија у финалу?":

Ама, не тражи ништа ни од кога са стране, не тражи да јој се да нешто, већ њих 11 који нису у болници, и онај један који јесте тамо, и њихов стари командант и његов штаб - једни од других траже само ово:

"Покажимо им ко смо!"

Само што сада иду да поздраве српску заставу, а не неку туђу.

Кошаркашки Србије на Мундобаскету 2023 / FOTO: FIBA.Basketball

Да, игра Србија. Једна нова, ал'... стара. Па, какве год да су голготе, не мож' ти да из кошаркашких гена избациш овдашње неодустајање, не мож' да поништиш мудрост одбране и лукавост противнапада која се потом изучава у светским школама, ама - не можеш да уништиш наду да баш спој старости и младости може чуда да чини, ако све протка вера, а украси заједнички труд.

Е, игра баш таква Србија.

И зато нема ко не плаче када гледа ове момке и, упркос томе што су их многи прерано отписивали - може јасно да спази да из очију сваког од њих муње севају, а све грми од погледа у којима се види:

"Постојимо! Живи смо!".

И, шта год сад хтели ти Немци... Игра, бре, Србија. 

И то сви за једног. А један за - сви.

Твитер / sinoviKorduna

(Пратите баш ту Србију уз портал "Новости".

И немој ники да је изостао.)

---

Бонус видео: "ЛУДАЧКИ ЈЕ БИЛО ОД СТАРТА" Маринковић, Гудурић и Јовић о полуфиналу Мундобаскета

Препоручујемо

Кошарка

0 1

ШТА ЈЕ АВРАМОВИЋ РАДИО ТОКОМ ЛЕТА? Ова слика открива све, због овога је најбољи дефанзивац на Мундобаскету

09. 09. 2023. у 21:04

Кошарка

3 6

ДА ЛИ ЈЕ МОГУЋЕ?! Гласање је у току, Богдан Богдановић губи у МВП трци на Мундобаскету - и то од кога!

09. 09. 2023. у 17:55

Кошарка

9 31

ЈОКИЋ (ИПАК) УЗ СРБИЈУ НА МУНДОБАСКЕТУ: Богдан Богдановић открио шта пред сваки меч ради звезда Денвера

08. 09. 2023. у 16:33

Фудбал

3 15

ИЗБИО "РАТ" ЗБОГ НОВАКОВОГ ПОТЕЗА: Ђоковић изнервирао многе, али ево шта каже ривал, а шта колегинице

09. 09. 2023. у 21:16

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације