Кошарка

За Хрвате јe четник, за Србе усташа! Сина су му убили у Београду, преживео је рак, а данас као бескућник скупља флаше по контејнерима

Новости онлине

22. 04. 2026. у 11:39 >> 11:49

ЧУДНИ су путеви господњи!

За Хрвате јe четник, за Србе усташа! Сина су му убили у Београду, преживео је рак, а данас као бескућник скупља флаше по контејнерима

Бивша звезда кошаркашког клуба Југопластика Михајло Мановић сада је бескућник у Сплиту и приморан је да копа по контејнерима и скупља флаше како би зарадио нешто новца. Мановић је рођен у Београду, али је шездесетих година прошлог века одлучио да постане становник Сплита. Животне околности су га довеле на ивицу егзистенције.

- Сакупљам флаше из контејнера по Сплиту. Овде постоји нека симболика - био сам жут, то је била боја дресова Југопластике, а и контејнери су жути. После свих сјајних резултата, заборављен сам. Знам да су људи заборављени, негде више, негде мање, али ја сам тенденциозно заборављен - рекао је Мановић за МоззартСпорт.

Мановић је био кошаркашка звезда бивше Југославије и члан чувене генерације Југопластике.

- Као шеснаестогодишњак, након играња у сениорском тиму Радничког, прешао сам у Сплит, који је 13. јануара 1968. постао Југопластика. Кошаркашку срећу сам потражио у Сплиту. Југопластика је имала сјајне играче. Бележили смо одличне резултате. Играли смо у финалу Купа са Задром, постали смо национални шампиони (1971), играли смо у финалу Купа шампиона у Израелу, понели кући Куп, играли смо у финалу Купа и још много тога. Круна златних седамдесетих и осамдесетих догодила се 1977. године, када је Југопластика освојила домаћи Куп, првенство и Куп Радивоја Кораћа. Имали смо десет златних година - од 1967. до 1977.

Али онда је уследио његов пад.

- Практично сам избачен из тима без икаквог правог објашњења. Посветио сам се васпитању сина. Имао сам посао возача у грађевинској фирми. Тако да сам, уместо да радим као један од тренера Југопластике, постао шофер... Имао сам закупно право на Бачвицама.

За време рата, легендарни кошаркаш је био непожељан у Сплиту.

- Мој Јован, тада ученик седмог разреда основне школе избачен је из школе и клуба где је играо за младе кадете. Данас кад питају: “где си био деведесет и прве?”, мој је одговор једноставан и поштен: морао сам отићи, оставити стан, своју прошлост, најљепше године у Далмацији. Јован и ја отишли смо у стан код моје мајке у Београд, живјели у заједници с њом и мојој сестром и њеном фамилијом. У Сплиту сам био "четник", у Београду "усташа". Ипак 1994. постајем тренер прве екипе БАСК-а. Примао сам плату, син је растао, све се некако сложило."

Живот му је променила језива трагедија. Изгубио је сина.

- Сина су ми убили 2007. године, кад је био на прагу тридесете, а ја имао педесет и осам. Знате како кажу, да једна невоља не долази сама, е ја сам школски пример. Тешко сам се разболео. Оперисао сам карцином бубрега, жучи и дванаестопалачног. Скоро сам умро од сепсе. Тада ми је докторка у Београду рекла да сам медицински феномен. Отишао сам у пензију, мајка је преминула, стан у Београду је припао сестри која је такође умрла, а њена деца су га продала. Остао сам без ичега. Једина некретнина у Београду ми је синов гроб на Бежанијској Коси, који посетим два пута годишње, јер је аутобуска карта од 80 евра прескупа за некога ко има пензију 100 евра", рекао је Мановић.