СРПСКИ РВАЧИ НА СВАКОМ ТАКМИЧЕЊУ ПИШУ ИСТОРИЈУ: "За десет година имамо више од 35 освојених трофеја на СП, ЕП и Олимпијским играма"

СРПСКИ спорт, а посебно рвање, у својим аналима није забележио четири злата на једном светском такмичењу и укупно пет освојених медаља, а то су, за само неколико дана, учинили сјајни рвачи репрезентације Србије и први пут као екипа освојили треће место на свету.

ФОТО: Рвачки савез Србије

Зураб Датунашвили, Себастијан Нађ, Мате Немеш и Али Арслан златним нитима уклесали су своја имена као аманет генерацијама које стасавају и долазе на светску рвачку сцену, уз бронзано одличје Стевана Андрије Мићића, репрезентативца у рвању слободним стилом, које, такође, сија златним сјајем.

- Историја је исписана, ма колико год то изгледало немогуће, догодило се и није никакво чудо - започиње причу први човек Рвачког савеза Србије, Зрењанинац и сам некада репрезентативац и успешан рвач Жељко Трајковић, о којем се само у суперлативима прича у рвачким круговима широм света.

Препознајући сјајну енергију и огроман потенцијал, неки савези моћних рвачких велесила упутили су званичан позив популарном Трајсу да им се као професионалац придружи и помогне у стварању система који доноси резултат.

- Нећу да кажем да позива није било и да ми све ово не годи, али ја сам актуелни председник Рвачког савеза Србије и хоћу сада да уживам у ловорикама које смо радом, жељом и хтењем изборили - уз осмех наставља Трајковић, напомињући да тек планира да се у топлини породичног дома у родном Зрењанину одмори и наспава као човек.

Србија је први пут била домаћин Светског првенства у рвању, Београд је у 12 дана угостио 806 најбољих рвача из 86 земаља света, а Србију је представљало 12 спортиста у два олимпијска стила, грчко-римском и слободном, као и у женском рвању, а петорица освајача медаља уједно су актери Олимпијског програма "Париз 2024".

- Сваки од њих има свој специфични стил, успели смо да створимо систем који препознаје те особености и није шаблонизован, као што је у већини земаља које су рвачке велесиле - посебно наглашава човек за кога многи кажу да има највеће заслуге, истичући као пример да је Мате Немеш перфектном физичком спремношћу и огромном жељом надмашио и на крају победио своје ривале у три меча, упркос томе што су они имали бодовну предност.

Такође, и да је Себастијан Нађ месецима на припремама увежбавао захват окретања преко главе, који га је довео до трона и златног појаса. Искрен је Трајковић и потпуно отворен у изношењу података да је око 300 људи било укључено у организацију Светског шампионата, свако на свој начин и са јасно утврђеним задацима, а да је систем функционисао, јер је више од 80 одсто људи из клубова, који чине уигран и проверен тим.

- Ово је био подухват, никада нисмо организовали овако велики скуп, на којем је са тренерима, судијама, разним делегацијама и представницима било више од 2.000 људи, сви су били смештени у најбољим хотелима и оно што посебно радује, све је протекло без иједног инцидента и најмање замерке - каже Трајковић, истичући огромну захвалност припадницима МУП Србије, Граду Београду и Министарству омладине и спорта, без чије помоћи би организација сигурно била тешко остварива.

Уз, такође, захвалност публици и љубитељима рвања, који су у великом броју испунили седишта у "Штарк арени", Жељко Трајковић додаје да су и у сегменту популарности рвања знатно померене границе, јер су многи, упркос директним преносима на телевизији, желели да уживо испрате борбе најбољих рвача света и аплаузима поздраве њихов нестварни успех.

- Чуда су могућа и лепо је да се она управо у спорту дешавају. Ми у рвању, за десет година уназад, имамо освојених више од 35 трофеја на светским и европским такмичењима и олимпијским играма, а оно што је најважније, неки нови клинци долазе и наговештавају да су границе и те како померљиве.

- Учестале полемике око смене генерација и питања шта ће бити када са велике сцене оде једна генерација, као што су својевремо били Штефанек, Фрис, Максимовић... и стрепње да је то можда крај и да неће бити врхунских резултата, показале су се као неоправдане, јер само браћа Виктор и Мате Немеш имају девет или десет медаља, па зар је то мало и није довољан показатељ да се у Србији у рвању добро, плански и осмишљено ради.

Слично је и са питањем зашто странци у нашем националном тиму...

- Објашњење је врло једноставно, нисмо доводили рвачке звезде под националну заставу, него рваче који су били, из различитих разлога, одбачени од својих савеза и федерација, бирали смо пре свега харизматичне и карактерне момке, који су се радом на тренинзима, вољом и односом пре свега, вратили на светску сцену и направили невероватне каријере - појашњава Трајковић.

- Пандам за опаске неких који не мисле добро српском рвању, а истицали су проблем, јер нам наводно странци чине ослонац, из озбиљног система рада и организације, изникла је генерација младих рвача, у којој су Ана Фабијан, прва дама српског рвања тренутно, затим Бранко Ковачевић, Алекса Илић, Марио Вуковић...

О њима ће се тек чути, а они који прате њихов рад и досадашње резултате, знају да за будућност српског рвања не би требало бринути.

- Границе зато и постоје, да би се крајњи домети још померали и ја сам спокојан, јер верујем у занос и енергију тих младих људи, који су се сада, искрено, из душе, баш као и ја са њима, радовали успесима сјајних Зуре, Матеа, Алија, Себија и Стевана, освајача одличја на Светском шампионату у Београду - закључује Трајковић. 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације