Да је као рвач и репрезентативац тадашње Југославије наступио у Монтреалу 1976. године, Војислав Табачки имао би ореол ретко достижних личности у свету спорта, која се на Олимпијским играма остварила у улогама спортисте, врхунског рвачког судије и делегата.
Од могућа фантастична три, остварила су се два, лепа и бајковита сна, трећи, да као спортиста, рвач наступи на Олимпијади у Монтреалу 1976. године, остао је у ризници богатих успомена, седамдесетчетворогодишњег Зрењанинца Војислава Табачког, легенде рвачког спорта и човека који је један од ретких на свету који је учествовао на осам Олимпијада узастопно, од Барселоне 1992. до Атине 2004. године као судија и од Пекинга 2008. до Токија 2021. године, као делегат.
- Као дугогодишњи рвач Пролетера из Зрењанина, у репрезентацији сам наследио сјајног Момира Кецмана и заједно са Дарком Нишавићем обезбедио наступ у Монтреалу 1976. године, али ме је повреда колена спречила и морао сам да изостанем - започиње причу човек који је у богатој каријери обављао и важне функције председника Спортског савеза Србије, потпредседника Олимпијског комитета и помоћника министра за омладину и спорт Србије од 2008. до 2010. године.
Као дванаестогодишњи дечак, 1962. године почео је да долази на тренинге у Рвачком клубу Пролетер, тренер Ђура Халасев “намирисао” је таленат и препознао спортску интелигенцију момка који је уз раме са другарима из клуба Дарком Нишавићем и Миодрагом Торбицом већ четири године касније био стандардни кадетски репрезентативац тадашње Југославије и 1969. сениорски репрезентативац, а у богатој каријери у којој је забележио преко 500 наступа, окитио се бројним титулама и био вишеструки шампион Југославије.
- Некако ме медаље нису хтеле на највећим европским и светским такмичењима, осим бројних освојених на балканским и медитеранским, увек би ме неки малери са повредама снашли, у четири наврата био сам четврти у Европи и пети на свету, изборио сам олимпијску норму за Монтреал и жеља ми је била да то буде круна моје спортске каријере, али ако је за утеху, у Канаду је отпутовао Дарко, мој велики пријатељ, ја сам због повреде колена морао да останем код куће - присећа се Војислав, који је у Зрењанину дуги низ година успешно обављао функцију генералног секретара Спортског савеза града.
Након завршетка рвачке каријере и кратког излета у тренерске воде, на наговор животног гуруа и освајача златне Олимпијске медаље 1964. године у Токију и бронзане четири године касније у Мексику Бранка Симића, 1982. године узима судијску пиштаљку и од тада је неприкосновен на струњачи, са преко двадесет европских и светских првенстава и четири Олимпијаде, у Барселони, Атланти, Сиднеју и Атини, а међу бројним наградама, добитник је Златне пиштаљке, на Светском првенству у Кини 2006. године, која је најзначајније признање Светске рвачке федерације.
Пре него што га је Бранислав Симић наговорио да узме пиштаљку, имао је понуду да буде инструктор у рвачкој репрезентацији Кине за Олимпијаду у Москви 1980. године, али због политичких превирања, Кина је објавила да неће учествовати у Москви и то је само убрзало одлуку да се укључи у судијски посао и за само пар година стекне највеће судијско звање и забележи преко пет стотина излазака на струњачу, у белој, судијској опреми.
- Имао сам ту привилегију да као главни судија будем актер “рвачког рата” Америке и Русије 1996. године у Атланти у обрачуну легендардног руског медведа, Човека експеримента, Александра Великог Карељина и Мета Гафарија - прича Табачки, истичући да је то био дуел снаге, моћи, али и невероватне интелигенције двојице титана рвања и да није нимало лако било судити, уз напомену да је данас рвачким судијама много лакше, јер имају могућност челенџа и ВАР провере свих спорних детаља.
У Атланти после велике борбе, Карељин је дошао до трећег Олимпијског злата, уз једно сребро, девет светских и дванаест европских титула и објаснио тада целом свету да га Човек експеримент зову зато што, мада то многи не разумеју, сваког дана тренира онако како његови противници никада нису тренирали ни дан у свом животу.
- Нисам се уплашио, максимално фокусиран, концентрисан и са начелом у глави да нема ни лево ни десно, него само остати “чист”, исправан, одсудио сам меч како доликује - присећа се Војислав Табачки, уз нагласак да није баш свеједно изађи на струњачу са Карељином, у Америци, а колос из Сибира, тринаест година, од 1987. до 2000. није изгубио ниједан меч.
У златним нитима извезеној ризници успомена, рвачки судија, делегат и контролор суђења из града на обалама Бегеја, памти и бројне друге велике окршаје у којима је делио правду, али и активно проводи пензионерске дане, шетајући, возећи бицикл и подржавајући седамнаестогодишњег унука Алексу, који у Београду покушава да направи кошаркашку каријеру.
Иначе, супруга Радмила некада је била успешна одбојкашица, поникла у чувеној школи Одбојкашког клуба Клек, а одбојком се бавила и млађа ћерка Ивана, док се старија Весна определила за путовање и уживање на бројним светским туристичким дестинацијама, уз такође подршку сину, талентованом кишаркашу Алекси.
- Нема дана да нисам на неком спортском догађају или макар тренингу, често сам у рвачкој сали, где пратим рад и напредовање талентоване генерације Пролетерових беба, у којој су будићи бисери српског рвања, Миолски, Михајловић, Ђукић, Молнар и остали - додаје на крају Војислав Табачки, који у богатој ниски признања, има и награду Јован Микић Спартак, Октобарску и награду за животно дело града Зрењанина, признање
Савеза за физичку културу Југославије за дугогодишње бављење спортом и достојно репрезентовање југословенског спорта, орден Европске рвачке Федерације за допринос унапређења суђења у рвању и орден Светске рвачке Федерације са сребрним крацима за дугогодишљи успешан рад у рвачком спорту.
Веома је поносан на чињеницу да је један од главних “криваца” што је највећи међу великима Александар Карељин прихватио позив и био гост и промотер Европског шампионата 2015. године у Београду, као и на то да рвање, као древни олимпијски спорт, из године у године свемоћно напредује и развија се у правцу све популарније и публици пријемчљивије спортске дисциплине.
БАНЕ МАРТИНОВИЋ РВАЧКИ ИДОЛ
- Осим највећег ривала у каријери, славног Момира Кецмана, кога сам на крају успео са надмудрим и победим, мој велики рвачки идол био је Бане Мартиновић, префињени техничар и геније на струњачи, којег сам успео са победим тушем, на једном од његових последњих наступа - наглашава Табачки.
ГЕЏА ВЕРОВАО У МЕНЕ
- Поред бројних признања и награда, једно од највећих у животу ми је било када је прослављени тренер Љубомир Ивановић Геџа, који је био веома резервисан и није често хвалио рваче, рекао да је штета што нисам могао да наступим у Монтреалу, јер бих сигурно узео медаљу. Гледао сам ту изјаву рано ујутру у директном преносу код куће, након финала, када је Момир Петковић освојио злато и то је сигурно један од најстреснијих тренутака у мојој рвачкој каријери јер нисам очекивао да ће ме споменути.
ОБИЛАЗИ БРАНКА СИМИЋА У ДОМУ У НОВОМ САДУ
Редовно смо у телефонском контакту, за човека који има 89 година, невероватно је како му мозак функционише и сећа се свих детаља, недавно сам га обишао и друштву двојице олимпијаца Момира Рнића и Миодрага Станулова и лепо смо се испричали, присетили се дивних момената са бројних Олимпијада на којима смо били заједно и прослављали њихове медаље.
АКО СИ ШАМПИОН, ИЗАЂИ И ПОБЕДИ
С обзиром на таленат и рвачко знање, тренери су га “шверцовали” да се бори против сениора, мада није имао ни пуних 16 година, а једном приликом тенер Бранислав Симић, мада је имао 74 килограма, убацио га је у категорију 90 кг, уз напомену, шампион си, изађи и победи, све друго је небитно.
ГОСТУЈУЋИ у емисији "Реална пича", музичар и бивши фронтмен групе "Монтенигерс", Игор Лазић познатији под надимком Нигор, говорио је о трагичним епизодама из свог живота које су га пратиле годинама, а догађале су се под мистериозним околностима.
ПЕВАЧ Шериф Коњевић имао је инцидент о којем се нашироко писало, када је на једној ромској свадби наводно дошло до непријатне ситуације у којој су он и његова колегиница Надица Адемов нападнути.
Директор Аустралијан опена Крег Тајли најавио је да ће на овогодишњем Гренд слем турниру у Аустралији десити једна новина која никада до сада није виђена у историји тениса.
"Кладионичарске приче" Милана Ђурице су видео-пројекат компаније Новости намењен свим љубитељима спортског клађења који могу да уживају у занимљивим причама најпознатијег српског типстера и његових гостију.
НАЈБОЉИ српски тенисер Новак Ђоковић открио је да је пре три године када је депортован из Аустралије отрован храном у имиграционом хотелу, где је био смештен.
ПЕВАЧ Шериф Коњевић имао је инцидент о којем се нашироко писало, када је на једној ромској свадби наводно дошло до непријатне ситуације у којој су он и његова колегиница Надица Адемов нападнути.
Заменик директора омладинске школе Војводине Нино Пекарић изјавио је да би желео да фудбалски клуб из Новог Сада тријумфује у Купу Србије и да у наредним годинама настави да осваја трофеје.
У складу са амбицијама да изборе пласман у елитно друштво српског рукомета, зиимску паузу у Супер Б лиги рукометаши краљевачког Металца искористили су и да са два квалитетна играча појачају своје редове.
Белоруска тенисерка Арина Сабаленка пласирала се у друго коло Аустралијан опена, пошто је данас у првом колу првог гренд слем турнира сезоне у Мелбурну савладала Американку Слоун Стивенс 6:3, 6:2.
ЛАЗАР Романић, прво је зимско појачање новосадског ФК Војводина у 2025. године, а у редове „старе даме“ стигао је из Железничара, у чијем је дресу током јесењег дела сезоне постигао девет голова и додао четири асистенције, па је био један од најбољих играча Супер лиге Србије. За Вошу је потписао до 2028. године, задужио је дрес са бројем 91, а остатку екипе ће се придружити на припремама у Анталији.
Коментари (0)