РЕДОВНИ НА ПРОЗИВЦИ И ПОСЛЕ 60 ГОДИНА: Матуранти лозничке Гимназије "Вук Караџић" из 1963. поново на окупу (ФОТО)

МАТУРАНТИ чувене лозничке Гимназије "Вук Караџић", од пре тачно шест деценија, поново су се обрели у својој школи коју, како веле, непрестано носе у срцу. Стигао је 21 матурант од педесетак живих.

FOTO: Privatna arhiva

Сусрет је био, као и увек, срдачан, радостан, али и помало испуњен сетом, јер су им заувек отишли многи дивни другови и другарице ове генерације, коју је изнедрио рат и тешке поратне године.

- У Гимназију су тада многи родитељи нерадо давали децу, јер је подразумевала наставак школовања после њеног завршетка и нове издатке и одрицања - сећају се времешни матуранти. - У то време су у Лозници биле још: школа ученика у привреди и економска школа. Других средњих стручних школа тада није било.Бити средњошколац, а посебно гимназијалац, било је само по себи значајно.У први разред те године је уписано 184 ученика од којих је 1963. године гимназију завршило њих 87. Разлога за "растур" има више, али је најдоминантнији строг критеријум оцењивања. Ни у једном случају, хвала Богу, разлог није била смрт.

Те 1963. године, поред тога што су они положили испит зрелости, десили су се и неки други важни догађаји као што су убиство Кенедија, земљотрес у Скопљу, лет прве жене у космос Валентине Терјешкове, први албум "Битлса", помирење Немачке и Француске, прва утакмица на стадиону Црвене звезде, промена Устава и промена имена ФНРЈ у СФРЈ, "Повеља самоуправљања", раскол у Српској православној цркви...

- Даље смо дошли разним путевима до хлеба за живот губећи успут идеале и младалачку непобедивост, трпећи и поразе из којих смо многи излазили и јачи. Красила нас је изузетна скромност и већину пратила стална оскудица - причају нам Момчило Јевтић и Милан Марковић. - С њом се борио како је ко знао и умео, често тајећи глад. А енергије је однекуд било. Лечили смо се спортом, поезијом, науком, другарством и, највише, вером у бољи живот. Сада смо ту где јесмо. У животу, а и данас, најчешће смо били далеко да бисмо се могли ослонили једни на друге у тренуцима криза, бродолома и дуготрајних недаћа. Међутим, бодрило нас је и снажило чисто другарство из гимназијских дана.

Нема обрађених елемената на основу којих би се поредили са другим генерацијама лозничке гимназије, али се са великом вероватноћом може претпоставити да су се кретали у солидном просеку честитих људи без крупних инцидената и потонућа у животу.

- Сада сви знамо да је успех релативна категорија - истиче Милан Марковић, пуковник у пензији, "плавац" чија је војничка каријера била чиста као суза. - Успех је свакако светски рекорд, али је успех често и један корак, једна реч, осмех, обичан људски гест. На једном полу наше генерације налази се др Милан Павловић, на другом монах отац Серафим Тошић.

Некадашњи ђаци лозничке школе, Фото приватна архива

Питање је ко је први, ко до њега и где смо ми остали? Чини се да је Шолохов рекао како свет почива на средњацима, ако ни због чега другог, а оно због тога што их је највише.

Знаменити ђак из те генерације, Момчило Јевтић, каже да су проживели и испратили једно време на начин и са резултатима достојних ђака Лозничке гимназије.

- Чашу је генерацији подигао Аврам - прича Јевтић. - Могао је то бити и Пекмез или Миленко (можда и неко други ко више воли да потегне или било ко од нас). Нека то буде и чаша нашем родним кућама, родитељима, првим учитењима, нашим професорима, нашим помрлим друговима и, посебно, нашој Лозничкој гимназији.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације