ДЕЧЈА ГРАЈА ЈЕ УКРАС ПРАЗНИКА: Манастир Свети Стефан код Врања је духовни дом бројних становника Пчињског округа

ОКРУЖЕН густом храстовом и боровом шумом, смештен на пропланку, на 650 метара надморске висине, манастирски комплекс Светог првомученика и архиђакона Стефана, у селу Горње Жапско надомак Врања који чине црква, звоник, конаци, радионица и црквено двориште, представља прави духовни рај и место окупљања верника из целог Пчињског округа.

Фото: Ј.С.

Готово да нема дана када прелепо двориште, о коме брину монахиње, није препуно деце која посебно воле ово место. Многи су ту проходали, многи упознали пријатеље, многи долазе и сада са својим породицама, причају монахиње које са будном пажњом и благим смехом прате дечицу. Иако манастирске комплексе често карактерише тишина, овде дечји смех и граја нису реткост.

У светињи је уочи великих празника посебно живо. Верници долазе по савет, на службу, да се помоле и понуде помоћ монахињама.

Манастир се налази изнад села Горње Жапско. Иако није далеко од Врања, за вожњу до светиње потребно је мало више времена него што би се очекивало, јер до манастира води узак асфалтни пут. Ипак, чак и наши возачи су пуни разумевања, јер овај пут води само на једно место, па су заустављања због пропуштања возила из супротног правца постала нека врста уобичајеног "ритуала".

Фото: Ј.С.

О прошлости манастира и његовим ктиторима мало се зна. Први писани извори потичу из времена ослобођења Врања од Турака, 1878. године, према којима је манастирска црква, на темељима старе средњовековне, обновљена у време кнеза Милоша Обреновића, митрополита Петра Јовановића и епископа нишког Григорија, 1843. године.

Манастир је до ослобођења од Турске 1912. године имао значајну стратешку и мисионарску улогу. Почетком 20. века, у њему се налазила Верско-учитељска школа.

Фото: Ј.С.

Тридесетих година 20. века у овој светињи уточиште је нашао белогардејски капетан Николај Софроњицки, који се десетак година брижно старао о манастиру. Током Другом светског рата манастирски конак је запаљен од стране Бугара и том приликом уништена је комплетна манастирска архива. По завршетку рата, Николај се враћа у Русију, а некада велико манастирско имање знатно је умањено 1948. године.

Педесетих година манастир је потпуно запустео, до 1994. године нема житеља, већ бригу о њему воде локални свештеници.

Фото: Ј.С.

По доласку епископа Пахомија на чело Епархије врањске, августа 1992. године, као и некадашњег игумана хиландарског, блаженопочившег архимандрита Пајсија, а добром вољом локалног свештенства и верника, многих предузећа и појединаца, започета обнова манастира Светог Стефана активно је настављена.

Фото Ј. Стојковић

Почетком 1994. године, овде се насељава младо сестринство, под духовним руководством архимандрита Пајсија. Данас се сестринство бави иконописом, превођењем и издавањем дела старца Пајсија Светогорца, справљањем препарата од лековитог биља, столаријом и дуборезом. У манастиру се негује и традиција византијског појања.

Садашња црква је једнобродна, дограђена 1992. године. Звоник је због дотрајалости замењен новим, а старо звоно је сачувано. Временом, углавном захваљујући монахињама манастир постаје једно од омиљених светилишта у коме се окупљају грађани Врања, али и становници осталих општина Пчињског округа.

Фото Ј. Стојковић

Везе са Поповићима

У ИСТОРИЈИ манастира Светог Стефана било је доста познатих личности попут преподобног Јустина Ћелијског и Врањског. Свештеничка породица Поповић доселила се у Горње Жапско почетком 19 века. Јереј Алекса, деда преподобног Јустина, служио је као сеоски парох у манастиру Светог Стефана, а његов отац Спиридон похађао је Верско-учитељску школу.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације