РУДНО БЛАГО ОД НАЈМАЊЕГ СЕЛА СТВОРИЛО ГРАД: Изложба "Дуће ла каса" борског музеја, о култури становања, на гостовању у Неготину

ПРОШЛОСТ је на тренутак оживела међу експонатима који приповедају о првим данима рударског Бора и свакодневном животу у околним селима с краја 19. и почетка 20. века. Изложба "Дуће ла каса", у преводу са влашког "Иди кући", обједињује градску и сеоску културу становања тог времена, кроз намештај, предмете из домаћинства, фотографије и приче које се не заборављају.

Фото: С.М.Јовановић

Изложбу је приредио Музеј рударства и металургије у Бору, а њена ауторка, етнолог и музејска саветница Сузана Мијић, подвлачи да поставка доноси "поглед у паралелу две културе становања сеоске, која је била свакодневица у околини Бора, и градске, која је са доласком Француза почетком 20. века донела велике промене".

- Најстарији предмет на овој изложби датира из 1874. године и реч је о једној преслици. Бор је све до краја 19. века био најмање село у том крају, а открићем руде врло брзо постаје најбогатији рудник у Европи и други у свету. Већ 1904. конценсију добијају Французи, и почиње нагла изградња. Годину дана касније формирано је прво колонијално насеље - каже Сузана Мијић.

ЕXТРА БЕТ - КВОТА ДО 500 НА ЈЕДНОМ МЕЧУ

Дух тих промена оличен је кроз покућство првог директора борског рудника, Фрање Шистека. Масиван, резбарени намештај од пуног дрвета, типичан је за тадашње велике урбане центре, али не и малени Бор који је почетком 20. века тек почео да се развија.

ЕXТРА БЕТ - КВОТА ДО 500 НА ЈЕДНОМ МЕЧУ

Фото: С.М.Јовановић

Foto: Фото: С.М.Јовановић

POGLEDAJ GALERIJU

- Наш музеј је 1975. откупио гарнитуру намештаја Фрање Шистека. Нису баш били идеолошки подобни у то време и чамили су у депоу. Конзервирани су пре неколико година у Београду. Није све изложено, јер су у питању гломазни елементи, али публика може да види каква је то култура становања била, на нивоу Београда, Загреба, Беча у једном маленом селу у беспућу Црне реке - објашњава ауторка.

Са једне стране је раскош урбаног Бора у прошлости, са друге скромност и практичност предмета сеоског становништва. Преслице, троношци, софре, колевке, девојачки сандуци за спрему и други делове покућства и данас сведоче о једном потпуно другачијем начину живота. Велики број ових предмета више се не користи, али су, како наглашава ауторка, драгоцени за разумевање једне културе.

- Тешко је радити изложбу од неких предмета који су били свакодневица у не баш богатој средини као што је околина Бора са 11 села која су насељена влашким становништвом, а само је једно село српско. Ти су предмети рађени веома мало, тек дорадом људске руке, као што су ступе, пиве, обичан пањ који је издубљен и коришћен кроз низ генерација. Користили су се док се не униште, потпуно супротно нашем потрошачком друштву - наводи етнолошкиња Сузана Мијић.

Изложбу употпуњују архивске фотографије и подаци о настанку модерног Бора, па поред етнографске вредности, скреће пажњу и на шири контекст - нестајање села и трајне последице индустријализације. Иза сваког предмета стоји судбина људи који су живели на том простору, у време када се једно село претварало у индустријски центар, а сељачка кућа чувала топлину и традицију.

- Приоритет нам је да набављамо предмете из угрожених села, као што су Кривељ и Оштрељ. Велики број предмета на изложби потиче управо одатле. Људи се расељавају, села нестају. Рударство је агресивна и деструктивна грана. Прва концесија коју је добио Ђорђе Вајферт гласила је на Бор, Кривељ и Оштрељ. Данас, у 21. веку, опет су та места у жижи - подсећа ауторка изложбе "Дуће ла каса" којом Музеј рударства и металургије у Бору симболично подсећа на повратак кући, не нужно физички, већ сећањем и поштовањем према ономе што је некад било.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације