ШАБАЧКО ПОЗОРИШТЕ: Уздарја за јуначка дела своме роду и отаџини

Још од свог установљења 1904. године Орден Карађорђеве звезде је представљао најзначајније одликовање које се, зависно од ранга, додељивало за изузетне заслуге, односно за војничка дела и храброст „која је имала одсудни значај за исход битке, а под врло тешким приликама”. За појединачна јуначка дела постојала су одличја нижег ранга попут Златне и Сребрне медаље за храброст (познате као Медаља за храброст Милош Обилић), рекао је пуковник Драган Крсмановић, ваздухопловац и историчар, на промоцији књиге „Витезови Карађорођеве звезде“ ЈВуО 1941-1945, у Шабачком позоришту, чија је директорка Александра Делић, са сарадницима, била сјајан домаћин и организатор ове културно -историјске светковине.

фото В Митрић

Аутор, у коауторству са Зораном Недељковићем, мр Дејан Ђерић, тог дела је дипломирани инжењер електротехнике, запослен у Министарству одбране, чије је ово само једно у низу драгоцених дела из наше историје у настојању утврђивање истине и само истине, „што је најдрагоценије и најлековитије“.У име епископа шабачког Јеротеја, на промоцији су били архијерејски намесник протојереј ставрофор Драгиша Стефановић и свештеник Војислав Петровић, који су благословили ово саборовања у част српским витезовима и истини.По речима учесника промоције, међу којима су били угледни Шапчани, попут Радослава Рада Веселиновића, привредника, задужбинара и хуманисте, др Мишка Ранковића, чувеног одвашњег лекара и задужбинара, чије груди краси, као и Ранковићеве Ореден владике Николаја, као и протојереја ставрофора Стојадина Павловић, вишегодишњег директора Патријаршијске управе СПЦ, оснивача и главног уредника ТВ Храм и иницијатора и једног од кључних градитеља храмова на Мачковом камену и на Дивчибарама.

-За разлику од ових, Орден Карађорђеве звезде је више сведочио о структури личности носиоца, показујући са једне стране умешност у командовању и организовању оружане борбе, а са друге показујући витештво, личну храброст и одважност у борби -објаснио је пуковник Крсмановић -навео је пуковник Крсмановић. -У Великом рату 1.271 официр и 2.523 подофицира и војника (1.074 Златном и 1.449 Сребрном) окитили су груди овим одликовањем, дефинишући, у етичком смислу, групу „витезова” чије су умеће, храброст и част постали узор целој генерацији. Не без разлога, јер се по рангу српских ордена Карађорђева звезда са мачевима официрског реда налазила на првом месту, док је Златни и Сребрни војнички орден Карађорђеве звезде са мачевима био на трећем месту, изједначен са официрским Орденом белог орла са мачевима четвртог и петоф степена.Четврт века касније, потомци, „витезова” са Цера, Колубаре и Кајмакчалана ухватили су се у коштац са потомцима старих непријатеља, али и онима који су као слуге окупатора или рушиоци уставног поретка поново угрозили слободу и опстанак Отаџбине. Њихова дела по свом значају и јунаштву нису ништа зостајала за делима њихових предака, али је стицај међународних околности довео до тога да је уз подршку „великих савезника” ЈВуО најпре буде напуштена, а онда и предата у руке свог идеолошког непријатеља. Осам деценија се ћутало о подвизима ових храбрих људи, њихови гробови су раскопавани, а сећање на њих затирано. Свако сећање на њих било је пресуда новом систему, који се на крају срушио под теретом властитог самољубља. Дошао је тренутак да се о најбољима међу нама коначно проговори. И ова књига то управо чини.Књига Витезови Карађорђеве звезде ЈВуО 1941–1945 настала је као плод вишегодишњег архивског и теренског истраживања аутора Дејана Ђерића и Зорана Недељковића. Написана на основу десетина хиљада страница углавном необјављене архивске грађе, ова књига, без сумње, представља до сада најобимнију и најсвеобухватнију монографију, а уједно и споменицу ЈВуО. У њој је сабрано преко 1.000 биографија носилаца нашег највећег одликовања из периода Другог светског рата. Књига је богато илустрована са преко 800 фотографија сакупљених на теренима уз помоћ огромног броја сарадника у многим градовима Србије, Републике Српске и Црне Горе, као и оригиналним наредбама о одликовању.

Владимир Митрић, новинар „Новости“ рекао је да је „Божја воља учинила да се, убрзо после сјајне академије, одржане у Шабачком позоришту, по благослову владике Јеротеја, у част и поштовање страдалницима на шабачком мосту, пре 80 лета, које су, без суђења, невине, убиле нове, комунистучке власти, у овај храм културе, стигне дело које је својевсна и споменица и споменик за 1100 добитника тог високог уздарја витезова Другог светског рата о чему се дуго ћутало“.Митрић је истакао „велики допринос Дејана Ђерића и коаутарора Недељковића, као и многих њихових сарадника, да изнедре „ово феноменално, не само дело, већ и сведочење за сва времена о див јунацима нашег рода“.

Ово је једна од до сада одржаних двадесетак промоција на обе обале Дрине и Саве, која је била, по оцени већине учесника, величанствена и, по много чему је, како је приметио прота Воја Петровић, „јако емотивна, јер је реч о мученицама и витезовима, у исто време, који су, свесно, пострдали за свој род крст часни и слободу златну“.

Аутор Дејан Ђерић, који је у књизи сабрао најбоље међу најбољима из свих делова Србије, Црне Горе и Републике Српске, читаоце је упознао и са потпуковником Миситом и одликованим из Јадра.Ту су, уз Миситино, и имена браће, иначе капетана Драгутина у Душана Јеремића из Текериша, резервног капетана архимандрита Георгија Бојића,пуковника Драгослава Рачића, капетана Тихомора Дејановића, редова омладинца Чедомира Терзића, каплара Милорада Љ. Томића као и многих људи из Мачве, Посавотамнаве, Поцерине, Азбуковице...

Аутор Ђерић је указао да нико од одликованих није, у ратног вихору, физички добио Карађорђево уздарје, али да су, срећом, остала документа која о томе сведоче и која су, сада, угледала светлост дана.Ђерићева истраживања и прикупљања грађе, како је посведочио, трајала су око 10 година, а другог аутора, Недељковића, од 1990. године.Књигу су писали пет и по година.

-Ово је дело, где су сабрани најбољи међу најбољима, сами див јунаци нашег рода, којима је родољубље текло кроз вене, као и њиховим прецима, али и потомцима, од рођења, најбоље је уздарје -казао је академик Драгољуб Драго Мирковић. -Не треба да се истиче важност културе сећења.Ми смо слободарски народ и треба да се сећамо и да славимо све наше јунаке, да се боримо да све што је скривено буде и откривено на начин како чине аутори овог сјајног и обимног дела.

-У Архиву Војне команде дошао сам до детаљних и нетакнутих докумената, који су били деценијама у прашини -књиге одликованих и унапређених у којима су исписана имена 10 000 одликованих најистакнутиих припадника Југословенске војске у отаџбини -каже аутор Ђерић. - Желео сам да њихова дела осветлимо као доказане борце за отаџбину свој род, веру и круну, а онда сам одлучио да кренем од оних који су одликовани највећих одличјем. А, има ли већег од оног које носи име вожда Карађорђа. Желели смо да ставимо у исти раван борце са Цера, Колубаре, Мачковог камена, Солунског фронта и Кајмачалана и оне који су овде 1941 дочекали најелитније немачке јединице.Желели смо да о њима историја пише и, ево, то се, Богу хвала, догодило. Били су штури подаци, па смо успоставили мрежа људи који су се трудили да се пише о њима шире.И наша мрежа је, заиста, била сјајна широм Србије, Црне Горе и Републике Српске.На нашу радост, поред осталог, Епархоја звиорничко тузланска СПЦ „дигла се на ноге“ да прикупимо што више података.У Србији је било лакше, јер нису деведесетих страдале многе архиве, међу којима и личне, добро сачуване, а сведочили су нам и надгробни споменици.

У рецензији о овом делу, које је обима три докторске дисертације, генерал Милосав Симовић, прослављени јунак и вишегодишњи командант Компене војске Војске Србије је, поред осталог, записао:

- Читајући њихове биографије, сваки читалац ће сазнати да су добитници тог часног одличја били заслужни и најзаслужнији за достојно војниковање и војевање пре и током Другог светског рата.

Академик Матија Бећковић написао је у рецензији да је књига Дејана Ђерића и Зорана Недељковића Витезови Карађорђеве звезде ЈВуО 1941–1945 Титаник који су својим вишегодишњим трудом изнели сунцу на видело после осамдесет година и ту нашли све живо што је у њему било.

Владимир Митрић је означио срамним што се за многе њих, које су побиле комунистиче власти за гроб не зна, од ђенерала Драгољуба Михаиловића до архимандрита Георгија Бојића, капетана ЈКВуО и Мутимира Петковића, сина славног писца Владислава Петковића Диса.

-Колико су те власти биле окрутне сведочи и пример да су Турци, 1799 године, у Зворнику, отровали тадашњег троношког игумана, архимандрита Стефана Јовановића, који је канонизован пре осам година, али су дозволили да буде сахрањен, да му се зна гроб, на гробљу у тамошњој Српској вароши, одакле су његови земни остаци премештени у Манастир Троношу -рекао је Митрић. -И, много година, после убиства игумана Бојића, који је био уз потпуковника Веселина Миситу и саборце, који су 31. августа 1941 године ослободили Лозницу од фашиста, која је остала прво ослобођено место у тада поробљеној Европи, догодила се неправда до бола.Судија Окружног суда у Шапцу, иначе из Лознице, одбацио је захтев за рехабилитацију Бојића, уз јадно образложење да, мада није починио никакве злочине, али има, наводну, командну одговорност, као да му је суђено у Хашком трибуналу, а не у српском суду….

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације