НОВИ ДЕТАЉИ О СУЂЕЊУ: Апис је ипак пуцао на краља Александра
КРАЈ лета 1917. године. Савезничке јединице на Солунском фронту кренуле су у општу офанзиву. Српска војска решена да отвори "капију слободе" води тешке и крваве борбе, да би после више од годину дана закорачила на своју груду. Животи више нису важни - освајање Кајмакчалана платиће се огромним жртвама - погинуло је 4.438 српских војника и официра.
Регент Александар Карађорђевић смештен је у позадини фронта у Владову. Готово сваког дана одлази у обилазак прве ратне линије. Тако је било и 11. септембра, по новом календару.
Око четири сата после подне, на повратку у Владово, био је у аутомобилу са пуковником Павлом Јуришићем Штурмом. У обезбеђењу регента били су француски "специјалци". Шофер је, такође, био Француз.
На два километра испред места Острово, између језера и железничке пруге, зачула су се, један за другим, два пушчана пуцња. Аутомобил се зауставља и пратиоци констатују да је један метак окрзнуо каросерију, осматрају околину, али због неравног терена ништа не откривају.
ИЗГОРЕО НА ДВОРСКОЈ ВАТРИ
ИЗГОРЕО НА ДВОРСКОЈ ВАТРИ
У ВЕЗИ са покушајем атентата на регента Александра код села Острова, и уопште у вези са целим Солунским процесом, ако се изузме регент лично, једна од најнападнијих личности био је Љуба Јовановић Патак. После Првог светског рата, њега је читав низ листова назвао - "солунским џелатом". Али било је и листова који су сматрали да се он у ствари у Солуну - преварио. А преварио се зато што се исувише приближио "дворској ватри" и при том се - "опржио".
По избору места где су испаљена два хица и причи очевидаца све личи да је био покушај атентата. Неко одлучује да се овај догађај држи у тајности. Али, то није важило и за Французе.
Брзо се рашчуло о пуцњави на будућег суверена Југославије. Потом се нижу многе необјашњиве и нелогичне одлуке. Министар унутрашњих дела Љуба Јовановић Патак прве информације добија тек крајем септембра, а у првој половини октобра долази са Крфа у Солун, не би ли отворио истрагу. А тек месец дана касније, 20. новембра телеграфише Влади да је потребно, због истраге, да у Солун дође Никола Пашић или министар Маринковић.
ТИХ емигрантских година на Крфу и у Солуну чувено српско "странчарење" је на врхунцу. Међу политичарима владају неповерење и сумњичења. Посланици оптужују Владу. Влада оптужује официре, њихово групашење и мешање у политику. Неслога се уселила и у саму Владу.
ТАЈНА ОРГАНИЗАЦИЈА ОФИЦИРА
"ЦРНА рука" до последњег дана свог постојања остала је бројчано слаба организација. Никад није успела да продре у широке масе, и у суштини испала је оно што је Апис и хтео - тајна организација официра. На суду, у Солуну, Апис је рекао:
- Успех за увођење нових чланова био је много лакши међу официрима него међу цивилима, и изгледа да су официри били енергичнији неголи цивили при увођењу нових чланова. И ако је било доста мистерије и церемонија око увођења нових чланова, код официра је лакше ишло због већег другарства и поверења, које код њих постоји.
- Нико ником не верује, сваки бива сумњив - записује тих дана маршал Двора Бошко Чолак Антић. - На пример, кад неки чланови оду у Солун, онда они на Крфу сумњиче њих да хоће да их оборе. Људи у Ници (посланици српске скупштине) сумњиче Владу, а Влада њих. Отуда процеси, интриге, суђења, казне, самоубиства.
Интригирало се на све стране. Причало се, од ува до ува, како Апис, пуковник Владимир Туцовић и мајор Вуловић држе под контролом групу добровољаца из Босне и Херцеговине и да су они припремани за специјалне, терористичке акције. Од добровољаца, најчешће су помињани Мустафа Голубић, Бошко Арежина и Незир Хаџиналић. У извештајима који су достављани Пашићу и Александру тврдило се да се Хаџиналић, учитељ по занимању, спрема за атентат на председника Владе, да ће на регента пуцати Бошко Арежина... Нико од њих није покушао атентат, али је Арежина под нерасветљеним околностима убијен у Солуну 1. маја 1916. године.
Ни друга страна није седела скрштених руку. Много година касније, по завршетку рата, Јаша Продановић ће обелоданити да поседује једну изјаву коју су му ради употребе у јавности или пред судом дала тројица добровољаца у српској војсци - Босанци које је Александар Карађорђевић покушао навести да постану убице и дао им по три хиљаде динара да смакну Аписа... Један од тих несуђених Аписових убица, који је Продановићу дао изјаву, био је Ђулага Буковац.
СУКОБ који је годинама тињао између Аписа и његових другова из "Црне руке" и Александра доживеће кулминацију на Крфу, односно у Солуну 1916. године. Александар се није усуђивао да сам крене на Аписа. Био му је потребан јак и поуздан савезник, а то је могао бити само Пашић са својом владом. Прави моменат за кретање у офанзиву против "Црне руке" указао се крајем новембра 1916. године, после уласка Првог српског коњичког пука у Битољ, у тренутку када је војска добро стајала на фронту и када се патриотски нагон поново разбуктао код официрског кора. Наравно, то је био тренутак када се расположење савезничких сила према Србији поправљало.
БУДУЋИ КРАЉ ИЗМЕЂУ СТРАХА И ИСТИНЕ
ПИШУЋИ о људима који су били његови савременици, и Слободан Јовановић каже, да "по свему изгледа да је процес желео сам престолонаследник, кога је подбадала једна група Аписових противника. Александра није напуштала мисао да му Апис ради о глави. Цела Аписова прошлост краљеубице, осионо држање неких његових присталица, свакодневне доставе 'белорукаца' и полиције, - све је то одржавало Александра у таквој узнемирености, да он више није разликовао између свога страха и истине..."
Као што је веровао, и с разлогом без сумње, да му Апис ради о глави, тако је Александар, можда и више, веровао да би његов џелат најпре могао бити мајор Љуба Вуловић. Јасеничанин пореклом, овај официр био је у Александровим очима, и не само његовим, оличење крволоштва.
Већ помало заборављена пуцњава на престолонаследника код Остраве извучена је из фиоке министра унутрашњих дела Љубе Јовановића. Први маневар регента и Пашића био је да се уведе преки суд за официре. Тадашњи прописи предвиђали су то само за војнике. Али Скупштина одбија тај предлог... Није преостало ништа друго него да се Апис оптужи за покушај атентата 11. септембра пред Војним судом.
Наређење за хапшење "црнорукаца" издао је генерал Бојовић 14. децембра 1916. године, на захтев министра војног Божидара Терзића, а овај на основу акта министра унутрашњих послова Љубе Јовановића Патка. У том акту је писало да је круг официра око Аписа одлучио да се насилним путем оборе садашња владавина и правни ред са династијом Карађорђевића на челу, па да се уместо уставне парламентарне монархије заведе режим у у коме би највишу власт у држави имало од десет до петнаест одабраних људи...
У СУМРАК 16. децембра 1916. године Апис је ухапшен у селу Воштаранама. При претресу Аписових личних ствари пронађени су статут и правилник "Црне руке" (са списком чланова њене врховне централне управе), и два компромитујућа писма.
Целокупна хаотична атмосфера међу српским политичарима пренела се и на суђење које ће у историји остати забележено као Солунски процес. Прва оптужница, за кривично дело побуне у војсци, подигнута је 20. марта 1917. године. Управо оно што је писало у акту министра унутрашњих послова. Али, само седам дана касније, стиже друга оптужница; овог пута Апис и другови се терете за атентат на регента Александра код села Острова, а као непосредно окривљен је један од најближих Аписових сарадника Раде Малобабић.
Судски процес је отпочео 2. априла, а пресуда је изречена 5. јуна 1917. године.
ФАЛСИФИКОВАНА ОПТУЖБА
У ПОЧЕТКУ, кад је влада једногласно донела одлуку (на седници од 19. децембра 1916) да се против Аписа и других "црнорукаца" поведе поступак, главни оптужујући материјал представљали су документи о наводним Аписовим преговорима са непријатељем. Ти документи, које су влади презентирали министар војни Божидар Терзић и министар унутрашњих послова Љуба Јовановић Патак, били су фалсификати - по тврђењу аустријског историчара Ханса Иберсбергера.
Њом су на смрт осуђена седморица окривљених: пуковници Драгутин Димитријевић Апис, Милан Гр. Миловановић, Радоје Лазић, Владимир Туцовић, потпуковник Велимир Вемић, мајори Љубомир Вуловић и Раде Малобабић. На временске казне од 20 година робије осуђени су пуковник Чедомир Поповић, вицеконзул Богдан Раденковић, генерал у пензији Дамјан Поповић и Мухамед Мехмедбашић. Регент Александар је Лазићу, Миловановићу, Поповићу и Мехмедбашићу заменио смртну казну за двадесет година робије, а вицеконзулу Раденковићу за десет година. Пресуде су донесене на основу тврдњи главних сведока Темељка Вељановића и Ђорђа Константиновића, да су атентатори били Раде Малобабић и Мухамед Мехмебашић. На самом процесу њихово сведочење деловало је неубедљиво и контрадикторно, па је на основу тога пала сенка на цео ток суђења.
ТРИДЕСЕТ шест година касније, 19. априла 1953. године, у дневним новинама је објављена вест да је на предлог Истражног одељења Државног секретаријата за унутрашње послове ФНРЈ поднесен јавном тужиоцу Србије захтев за обнову Солунског процеса.
ПРЕДОДРЕЂЕНИ ПРОТИВНИЦИ
БЕЗ обзира на повремену сарадњу, и то што је Апис био на челу официра који су Карађођевиће вратили у Србију и омогућили Александру да се домогне места престолонаследника, њих двојица су била предодређена да буду противници. Апис је често говорио да му код Александра смета што он око себе окупља удворице, а да он то није. - Ако се од мене тражи да му изувам још и чизме, ја то нећу и не могу - рекао је једном приликом Слободану Јовановићу.
На основу наређења Александра Ранковића, органи Истражног одељења пронашли су два главна сведока - Темељка Вељановића (сада Темелко Вељановски) и Ђорђа Константиновића (сада Георги Константиновски). Некадашњи сведоци на Солунском процесу изјавили су да су 1917. године у солунском војном затвору били под претњом смрти приморани да лажно сведоче и да терете оптужене Рада Малобабића, Мухамеда Мехмедбашића и мајора Љубомира Вуловића.
Сви осуђени, на челу са Драгутином Димитријевићем Аписом, рехабилитовани су. Тако ће и званично у нашој историографији Солунски процес бити обележен као монтирано политичко суђење уз закључак да атентата није ни било и да су пуцњи код Остраве инсценирани.
Међутим, 2002. године, преминули историчар др Бранислав Глигоријевић у монографији "Краљ Александар Карађорђевић", изнеће неколико нових докумената који бацају потпуно ново светло на догађаје из 1917. године.
СПОРАН ДАТУМ ОСНИВАЊА
ПРЕМА Уставу, предоченом суду у Солуну, организација "Уједињење или смрт", "Црна рука", основана је 9/22. маја 1911. године. Према дневнику Велимира Вемића, пак, датум оснивања био је - 10/23. септембар 1911. године. А по тврђењу члана Врховне централне управе, Чедомира А. Поповића, датум оснивања удружења био је 9. март 1911. године... Датум од 9/12. маја односи се на дан када су у чланство Врховне централне управе кооптирана још три члана, и када су га они потписали са свим осталим члановима. Од радикала, и политичара уопште, за постојање "Црне руке" први је сазнао Стојан Протић, у то време министар полиције. Претпоставља се да је он информацију добио од Илије Радивојевића-Чиче, председника Врховне централне управе "Црне руке" и, тада, команданта жандармерије.
"Реч је, најпре, о писму Бранка Божовића, директора "Пијемонта" и блиског Аписовог сарадника, које је он упутио Душану Поповићу, када је суђење већ приведено крају. Оно гласи: "Као што си на сваки начин сазнао, нажалост, атентат на престолонаследника није успео, а на Пашића је благовремено био осујећен, и тако ова двојица не одоше овом приликом код Чуне (Јовановића). Наши су због тога похапшени и ко зна како ће проћи, али ја се надам да ћемо доцније ипак успети да смрсимо конце, како престолонаследнику, тако и Пашићу."
ГЛИГОРИЈЕВИЋ је успео да открије да су главни сведоци Темељко Вељановић и Ђорђе Константиновић били повериоци Обавештајног одсека Треће армије, у непосредној служби мајора Вуловића, главног Аписовог оперативца. Тачно је да су они лажно сведочили, оптужујући Малобабића за покушај атентата, али само зато да би прикрили своје учешће у њему.
Постоји и писана изјава кључног човека, Темељка Вељановића, дата пред сведоцима 28. новембра 1920. године, баш на дан првих парламентарних избора у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, да су он и Ђорђе Константиновић "пуцали на некадашњег престолонаследника и садашњег краља Александра код Острова, кад је ишао на фронт, да су зато били у затвору, али да су говорили против официра, који су по њиховој сведоџби и стрељани у Солуну". Овај доказ се налази у архиву САНУ, под бројем 14434/644.
Нажалост, наша историографија апсолутно игнорише тај документ. Атентата је изгледа било, а на историчарима је да утврде ко су били атентатори.
МАЛОБАБИЋ НИЈЕ ИМАО АЛИБИ
САМО држање Рада Малобабића, окривљеног као извршиоца наводног атентата, било је - "чудно". Он није признао ништа, али није могао доказати да има икакав алиби за дан у којем се атентат догодио. Напротив, он је признао да је тог дана био на путу за Острово, да је видео аутомобил са регентом и да је, видевши да је караван магараца препречио пут аутомобилу, те магарце лично растерао... Овакво држање Малобабића, тумачило се његовим колебањем "између савести и притиска вршеног над њим од стране полиције", која је хтела да призна да је Апис био организатор атентата...
СТРЕЉАЊЕ ИЗ ПОЛИТИЧКИХ РАЗЛОГА
У БРОШУРИ "Солунски процес 1916-1917" анонимног аутора, објављеној у Београду 1923. године, речено је, поред осталог: 1) да је Солунски процес "у дубокој узрочној вези са преговорима Аустрије за сепаратан мир", 2) да су се "унутрашњи разлози који су владу руководили да изврши атак на организацију 'Уједињење или смрт' поклапали са спољном нуждом". Све је то значило, да су "људи осуђени и побијени не ради својих кривица, ради тога што су радили против државе или припремали ствари за које се оптужују, него што је тако одлучено из политичких разлога".
ТРОВАЊЕ ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИКА ЂОРЂА
У ВРЕМЕ анексије Босне и Херцеговине, после скандала који је приредио принц Ђорђе Карађорђевић својим понашањем и према аустроугарском посланику, почетком фебруара 1909, тада још млади завереници су одлучили да га пошто-пото уклоне са места престолонаследника. По писаном сведочењу завереника Александра Аце Благојевића, које се налази у Архиву САНУ, јавила се чак и идеја да се он отрује. Од Петра Живковића, "као најобазривијег и најлукавијег", потекао је предлог да се у заверу против принца Ђорђа уведе и принц Александар као будући престолонаследник.
Успео ја да од будућег краља измами писмо из кога се могло видети да је и он упућен у план уклањања Ђорђа. Показао га је завереницима и предложио Апису да га он задржи код себе. Овај је то одбио, али се брзо предомислио и затражио од Живковића да му га, ипак, да. Али, Живковић је тада смислио изговор како је писмо уништио... Међутим, Аца Благојевић у свом сведочанству тврди да Живковић није уништио писмо, већ га је задржао. После 1918, тада већ регента Александра је обавестио да писмо чува у сефу једне банке, и ако би му се ма шта десило, оно ће бити публиковано у страним новинама.
Што Ђорђе није био отрован, "најзаслужнији" је био Апис, који је "целу работу" поверио принчевом ордонансу, мајору Стојану Поповићу, који је онда разбио флашу са минералном водом у којој је био отров и "из које је принц требало да пије при вожњи по Сави".
Препоручујемо
И КРАЉ НА ЦРНОЈ ЛИСТИ: Како су официри основали удружење "Уједињење или смрт"
20. 07. 2020. у 10:43
УКРАЈИНА У РАТ ПОСЛАЛА РОБОТЕ БЕЗ ИЈЕДНОГ ЧОВЕКА: Битка добила неочекивани исход (ВИДЕО)
БРИГАДА Украјинске националне гарде известила је о успешном нападу у коме су учествовали само роботи - од копнених робота наоружаних митраљезима до летелица борбених дронова. Ови роботи су напали руске положаје у Харковској области, на северу Украјине, и - победили.
27. 12. 2024. у 09:04
ДРАМА У КОМШИЛУКУ: Откривена непозната летелица, становници упозорени да потраже склоништа
РУМУНСКИ радарски системи открили су синоћ мали летећи објекат, за који се сумња да је дрон, који је ушао у национални ваздушни простор до шест километара у југоисточном округу Тулчеа, саопштило је министарство одбране Румуније.
27. 12. 2024. у 09:23
БИЉАНА О РАЗВОДУ: Боље болан крај, него бол без краја
БИЉАНА је недавно прокоментарисала епидемију развода на домаћој естради.
27. 12. 2024. у 22:26
Коментари (0)