ТУМАЧЕЊА ПОВОДА ЗА ВЕЛИКИ РАТ: Пуковник од кога су стрепеле крунисане главе
ЗАВЕРЕ, интриге, преврати, погажене заклетве, бескрупулозно насиље у име великих циљева, обележили су доба "Црне руке". Тако се без дилеме може назвати време од убиства последњих Обреновића 1903. до смакнућа вође тајне организације "Уједињење или смрт" пуковника Драгутина Димитријевића Аписа 1917. у монтираном судском процесу на Солунском фронту.
Многи су били укључени у ту организацију, али само је један човек синоним за "Црну руку": Драгутин Димитријевић Апис, најутицајнији пучиста 20. века. Он је почев од Мајског преврата 1903. са сарадницима покренуо ланчану реакцију догађаја који ће дати повод за избијање Првог светског рата.
Аписа су други звали краљеубицом, а он је себе сматрао револуционаром.
На смрт га је осудио регент, будући краљ Александар Карађорђевић, чију је династију довео на престо. Штавише, управо је Апис, по сведочењу "црнорукца" пуковника Антонија Антића, одлучио да престолонаследник постане Александар, а не прворођени син краља Петра, принц Ђорђе Карађорђевић.
Револуционаре Аписа и његове "црнорукце" стрељане и хапшене на Солунском фронту, рехабилитовали су постхумно други револуционари, комунисти, на суђењу које су 1953. организовали у другој Југославији, на иницијативу Александра Ранковића.
Апис је додао још једну загонетку истраживачима Сарајевског атентата.
У писаној изјави током Солунског процеса прихватио је на себе сву одговорност за убиство Франца Фердинанда, иако га Беч, који је имао одличну обавештајну мрежу у Србији, никада није означио као организатора. Напротив, они су за атентат оптуживали организацију "Народна одбрана", блиску регенту Александру.
Беч је, пак, био врло задовољан што је са Аписовом смрћу нестао и сведок о подршци Хабсбурга, али и Романова, завереницима који су извели Мајски преврат.
Одмах после рата, принц Сикст Бурбонски је открио своју тајну мисију покушаја склапања сепаратног мира сила Антанте са Аустроугарском. Тада је обелоданио и документе којима се Беч обавезао Енглеској и Француској да ће признати Србију под династијом Карађорђевић и дати јој излаз на море преко Албаније, али под условом да буду уништене све организације усмерене на рушење Аустроугарске, као што је "Народна одбрана".
Истог дана када је аустријски цар Карло потписао ову понуду почео је Солунски процес "црнорукцима" похапшеним пола године раније. Оптужница их је теретила за дела за која је предвиђена само једна казна: смрт.
АПИС је морао да умре. То су желели и премијер Никола Пашић и регент Александар, који је неколико пута покушао да га смени на Крфу. Међутим, заједнички страх од незадовољних официра их је ујединио и ухапсили су Аписа и његове најближе и најопасније сараднике. То се десило баш у време када је принц Сикст Бурбонски водио преговоре о сепаратном миру Антанте с Аустријом.
То није могло да остане тајна. Међу српским избеглицама у Грчкој, а нарочито међу посланицима и официрима у касно лето 1916. почело је да се разговара о одговорности за кататрофалне процене и албанску голготу.
- Сведоци оптужбе били су сумњивог моралног кредибилитета, многи од њих сведочење пред судом видели су као могућност да избегну фронт или казну за почињено кривично дело. Поред тога, полиција је међу публику у судницу довела своје агенте и људе који су галамили и вређали оптужене.
Оптужница је мењана и допуњавана уочи и током самог процеса. У време хапшења, Апис и његови сарадници окривљени су због припадања тајној превратничкој организацији која је планирала рушење постојећег парламентарног поретка и династије Карађорђевића и припремала убиство Николе Пашића и регента Александра. Међутим, неколико дана касније, као кључни аргументи у оптужби против Аписа наведени су преговори које је он, наводно, водио са непријатељем о сепаратном миру. Мишић је процес водио самовољно, оптуженима није било дозвољено да ангажују адвокате по сопственој вољи, а није био саслушан ниједан сведок одбране - наводи историчар др Мирјана Зорић.
На чуђење својих другова Апис је, наизглед ничим изазван, током процеса самостално написао исповест о Сарајевском атентату, остављајући за собом доказ да је то био његов лични чин, са којим држава није имала ништа. До данас историчари нису сигурни да ли је то урадио својом вољом, јер је сазнао услове за склапање сепаратног мира Антанте с Аустријом. Или је испосвест написао јер му је неко обећао да ће тако сачувати живу главу. Пред стрељачким стројем Димитријевић је рекао да се нада да ће његова смрт послужити добробити Србије.
ОШТАР ОДГОВОР РУСИМА
РУСКОЈ привременој влади, образованој по свргавању с престола цара Николаја II, која је у више махова интервенисала код српске владе да се процес у Солуну обустави, односно да се осуђени официри помилују, Пашић је 27/14. маја 1917. упутио поруку у којој је за "Црну руку" рекао: "Та је организација имала уништити народна права и слободе и сасвим је противна руској револуцији. Правдати и одобравати рад те организације значи да би требало правдати организацију оних официра руских који би хтели повратити у Русију апсолутистички режим".
Парадоксално, они који су судили Апису убог наводних преговора с непријатељем, у листу његових грехова уписали су и покушај организовања атентата на немачког цара Вилхелма, ратног непријатеља. Извршилац је требао да буде Мустафа Голубић. План није успео јер је Љуба Јовановић, српски министар унтрашњих послова у егзилу и члан "Беле руке" блиске регенту, пријавио Голубића, који је тада био у Паризу, француским властима као терористу.
Историчари сумњају у истинитост ове оптужбе против Аписа, претпостаљајући да је реч о пропагандном наглашавању Аписовог имиџа убице крунисаних глава.
ПАРАДОКСИМА ту није крај. Британија, која је због масакра последњих Обреновића под Аписовом командом 1903. прекинула везе с Краљевином Србијом, жестоко је протестовала због његовог хапшења у Солуну и претила је прекидом веза с регентом Александром и Николом Пашићем.
Како објаснити овај вртлог контрадикторности у чијем је средишту Драгутин Димитријевић Апис? То је практично немогуће, ако се у мислима не вратимо у време у коме је живео, на почетак 20. века, столећа револуција и светских ратова. Под зашећереном глазуром старе Европе тада је фитиљ почео да тиња. У Србији је владао краљ Александар Обреновић, владар без пријатеља, кога је потоња карађорђевићевска историја нацртала као карикатуру, иако он то уистину није био.
- О краљу се говорило као о ненормалном човеку, а о њој, цео Београд, а нарочито жене Београђана, биле су јако агресивне у грдњама. Опште нерасположење према краљу и Драги захватило је невероватно брзо све друштвене слојеве, па није остало без одзива и на официрски кор, нарочито београдског гарнизона... Сретох пешадијског поручника Драгутина Димитријевића Аписа. Почесмо да коментаришемо тај догађај, осуђујући краља Александра за његов поступак којим је осрамотио земљу и народ и нарочито официрски ред, изражавајући се најпогрдније о краљу и Драги. Тако разговарајући питасмо се шта би требало радити. Нарочито ми официри не би требало да дозволимо такву срамоту. Још истог момента нам паде на памет да би их требало поубијати - оставио је сведочанство пуковник Антоније Антић, синовац тадашњег министра полиције Ђорђа Генчића.
Он је с Аписом покренуо официрску заверу, којој су политички покровитељи и праве вође постали Генчић, неколико високопозиционираних официра и богатих трговаца.
ОБУКА ГАВРИЛА ПРИНЦИПА
МАЛО је вероватно да се Апис уопште и срео са младим атентаторима из Босне. Према ономе што је поуздано утврђено, са њима је од вођа "Црне руке" имао контакте једино Војислав Воја Танкосић. Он је био тај који је у Београду организовао и њихову обуку у гађању револвером. А инструктор је био Драгиша М. Стојадиновић, у то време један од најбољих стрелаца у земљи и учесник у четничким акцијама 1905. и 1907. године. Стојадиновић је Гаврила Принципа (и Трифка Грабежа) обучавао на стрелишту код Смутековца, изнад Вајфертове пиваре.
Они су управљали младим официрима идеалистима, међу којима је било доста оних који су се заносили републиканским идејама. Искусни "политички људи" објаснили су им лукаво да би стварање републике изазвало рекацију великих сила које би уништиле Србију.
Сугерисали су им да се на престо постави Петар Карађорђевић, кога завереници нису познавали, али их је фасцинирала чињеница да је реч о Вождовом унуку.
Харизматични Апис се наметнуо као вођа официра завереника који су се заклели да после преврата неће тражити никакву награду, ни у новцу ни у услугама, већ да ће предати власт политичарима који ће владати по уставу. У ноћи преврата Апис није учествовао у масакру Александра и Драге, јер је био тешко рањен на самом улазу.
Следећих дана он се борио за живот и није видео Београд у коме се није знало ко пије а ко плаћа. Завереници и чланови радикалне странке опљачкали су двор, затим су прешли на куће познатих обреновићеваца. Многи од њих су побијени. Државне архиве су паљене и пљачкане.
Од политичког врха завереника представници грађанских странака су тражили оснивање републике, а као одговор добили су претње.
- Завереници су предузели мере да се, ако устреба, и силом одупру непожељним решењима кризе. Да би били сигурни да ће њихов кандидат, Петар Карађорђевић, бити изабран од стране Народне скупштине и Сената, они су зграду у којој је заседало народно представништво опколили батаљоном војске. Ово је приказано јавности као мета која треба да му обезбеди пуну слободу рада - забележио је историчар Војислав Ј. Вучковић.
ИДЕАЛИ младих официра револуционара убрзо су изневерени. Водећи политичари, пре свих Никола Пашић и његови сарадници из Народне радикалне странке, желели су да владају диктаторски користећи краља Петра, без реалне моћи, само као кулису. Интелектуални део радикала се успротивио и направио своју снажну партију. Србију су из темеља потресали острашћени политички сукоби.
- Борбе између странака, па и оне унутар њих самих, вођене су често са необузданом страшћу, било да се радило о животним државним интересима или о споредним питањима.
Услед тих злоупотреба демократских слобода, у извесним грађанским и војним круговима постепено се учвршћивало уверење да су неки проблеми државног уређења погрешно решени 1903. године - пише др Вучковић.
У раздобљу од 29. маја 1903. године до 17. априла 1908. у Србији се променило пет влада са просечним веком траjaња од 162 дана. Стварну власт је све више грабила дворска камарила. Функционисање парламентарног система постало је фарса, насупрот идеалима владавине закона, због којих су млади официри завереници погазили војничку заклетву верности и масакрирали Александра Обреновића.
Додатни проблем за официре превратнике је био Никола Пашић који је покушавао да подвргне војску сопственој контроли. А без војске, краљ Петар би био само протоколарни владар.
- Избор није одмах учврстио положај нове династије. Њој је и даље била потребна јака подршка официра који су је довели на власт. С друге стране, и официрима је била неопходна подршка двора да би могли задржати утицај на државне послове, а особито на војне. Дакле, заједнички интереси повезали су двор и бивше заверенике. Парламентарне установе показале су се немоћне да сузбију преторијанство. Сукоби династичко-фракционашких интереса са државним, доприносили су стању латентне кризе српске парламентарнe демократије. Та ће мучити земљу у току десет година мира, па ће се наставити, поврх свих ратних невоља и страдања, и у току Првог светског рата - каже др Вучковић.
У подељеној Србији је дошло и до расцепа међу бившим официрима завереницима. Разлога је било много: међусобна суревњивост, испади појединаца, злоупотреба положаја и корупционашке афере. Фракције дојучерашње браће по завери тражиле су подршку на двору и код политичких странка.
Као лидер најмоћније официрске групе наметнуо се поново Апис, који је после стручног усавршавања у Немачкој постао генералштабни официр. Без њега више ни о чему није могло да се одлучује.
Он се формално не појављује као оснивач тајне револуционарне организације "Уједињење или смрт", у народу назване "Црна рука", која је формирана 1908. после аустријске анексије Босне и Херцеговине. Апис је и њоме владао из сенке, преко својих оданих људи.
АНТОНИЈЕ Антић, који је постао ађутант краља Петра, оставио нам је сведочанство о састанку који је Апис одржао са официрима 1909, након што је принц Ђорђе Карађорђевић батинама убио свог слугу. Апис је окупљенима указао да он није достојан улоге престолонаследника, јер неће да учи језике и државничке вештине већ се смуца са аласима и сумњивим светом.
Као кључно поставио је питање, шта ће се десити ако престолонаследник Ђорђе добије напад махнитости током сусрета са неким амбасадором или страним државником. Да ли ће Србија због његових испада морати у рат? Аписов предлог да се за новог престолонаследника прогласи млади Александар Карађорђевић прихватили су сви, укључујући краља Петра, који је веровао само официрима.
АЛЕКСАНДАР ПОКРОВИТЕЉ
Апис је једно време постао Александров покровитељ и владар из сенке. Он је без устезања зауздавао амбициозног младића који је показивао велику одлучност и жељу што пре заседне на трон већ остарелог и уморног краља Петра. Млади владар му то никада неће заборавити.
- Заокрет у односима између Аписа и Александра, према тумачењу савременика, настао је убрзо након што је овај постао престолонаследник. Наслућујући, оправдано или не, да Апис и његови другови планирају да збаце Карађорђевиће с престола и за владара доведу неког страног принца, престолонаследник Александар непрекидно је сумњао у водећег "црнорукца".
Тим поводом између Аписа и Александра дошло је 1911. године до жестоког вербалног сукоба. Један од савременика, генерал Драгутин Милутиновић, тврдио је да Апис није порекао престолонаследникову сумњу, када му се обратио веома оштрим речима: "Да, а шта ви мислите, да смо ми ставили главе у торбу (1903. - прим. аутора) да се вас двојица (мислећи на Александра и његовог старијег брата, принца Ђорђа - прим. аутора) свађате и отимате око престола као какве играчке. Варате се, јер ми смо у стању да и по други пут ставимо главе у торбе".
Иако је у ондашњим војним и политичким круговима владало уверење да је у питању била сплетка коју је измислио Петар Живковић, највећи Аписов опонент и вођа "Беле руке", по мишљењу генерала Милутиновића, све што се касније догодило између престолонаследника и пуковника Аписа имало је корене у том сукобу. Александар никада није заборавио Аписову претњу - наводи др Мирјана Зорић.
Чим је у јуну 1914. постао регент, уз Аписову помоћ, Александар је почео да ради на томе да Димитријевића и њему одане официре уклони са значајнијих командних положаја.
- Чистка је отпочела марта 1915, Аписовим уклањањем са функције шефа Обавештајног одељења Врховне команде и смењивањем војводе Путника у Скадру крајем исте године, а затим се током 1916. наставила на Крфу и у Солуну. Регент је на тај начин почео да уклања све противнике који би по завршетку рата могли довести у питање његово управљање војском и државом. Одмах по доласку на Крф, почетком 1916. године, двор и радикалска влада са Николом Пашићем на челу отпочели су са припремама за коначни обрачун са Аписом и његовом групом. То су желели да заврше пре повратка у Србију, где би Апис могао да добије евентуалну подршку јавности и међу опозиционим политичарима.
Препоручујемо
УКРАЈИНА У РАТ ПОСЛАЛА РОБОТЕ БЕЗ ИЈЕДНОГ ЧОВЕКА: Битка добила неочекивани исход (ВИДЕО)
БРИГАДА Украјинске националне гарде известила је о успешном нападу у коме су учествовали само роботи - од копнених робота наоружаних митраљезима до летелица борбених дронова. Ови роботи су напали руске положаје у Харковској области, на северу Украјине, и - победили.
27. 12. 2024. у 09:04
ДРАМА У КОМШИЛУКУ: Откривена непозната летелица, становници упозорени да потраже склоништа
РУМУНСКИ радарски системи открили су синоћ мали летећи објекат, за који се сумња да је дрон, који је ушао у национални ваздушни простор до шест километара у југоисточном округу Тулчеа, саопштило је министарство одбране Румуније.
27. 12. 2024. у 09:23
БИЉАНА О РАЗВОДУ: Боље болан крај, него бол без краја
БИЉАНА је недавно прокоментарисала епидемију развода на домаћој естради.
27. 12. 2024. у 22:26
Коментари (0)