Србија

ПРОФЕСОР ЉУБИНКО ЂОКИЋ: Добитник награде "Капетан Миша Анастасијевић"

В.М.

31. 01. 2021. у 23:04

ДОБИТНИК награде „Капетен Миша Анастасијевић“ је професор Љубинко Љубо Ђокић, вишегодишњи професор, директор средње школе и високи функционер локалне власти у Лозници.

ПРОФЕСОР ЉУБИНКО ЂОКИЋ: Добитник награде Капетан Миша Анастасијевић

Мада је рођен уз сам друм који се крај Дрине вије ка Сарајеву, и куда си одлазили многи његови вршњаци, али и они старији, па и касније млађи, Љубинко Ђокић је, ипак, желео да га пут води ка Србији, ка Београду. То је била и жеља његових родитеља, који су одгалији два сина, два дипломирана инжењера мaшинства, који остали верни, родним Пађина, код Зворника, али су свој живот везали за матицу Србију. И Љубинко-Љубо и његов брат воле свим срцем свој завичај, крај левео обале Дрине, Републику Српску, али ништа мање матицу, где су стасали у угледне и Вуковом крају и Србији драгоцене људе.

Љубинко каже да је тако испуњена и жеља родитељима. Завршио је Машински факултет Универзитета у Београду као бриљантан студент, стипендиста Електро привреде тадашње БиХ, где је, у то доба, такве стручњаке чекало све од високе плате, привилегија, великог стана, друштвеног статуса...Млађани Ђокић, међутим, чим је раздужио обавезе, које су се односиле стипедније, долази у Лозницу, који је, од јутра до мрака, од најмањих ногу, гледао, преко Дрине, запослио се у Средњој техничкој школи „Вујо Матић“, где је остао запаћен као врхунски стручњак, педагог, омљиљен професор и цењен и вољен суграђанин. Од почетка рада био нека врста синонима за ваљаног младог и образованог човека, баш у сваком погледу и без, буквално, иједне фалинке. Можда чудно, али истинито.

Скоро деценију и по био је директор Средње техничке школе, коју је водио у тешка времена, али успешно, јер је достигла највеће лествице у просвети, у образовању за привреду важних занимања. Борио се и извборио за што боље услове и за ђаке и за професоре, постављајући лестицу коју, већ, нико није могао да прескочи ни у близини.Али, политичком (зло)вољом почетком овог века, престало је његовцо руковођење школом. Учтиви, културни, одмерени и одважни директор показао је да је његова ментална кондиција, као и богаство знања, врхунско, и наставио је да ради са дневником у руци, у учионицама, са новим генерацијама ђака.

Изборном вољом суграђана, потом, више од 16 година, је у врху власти(заменик градоначелника, помоћник градоначелника, члан Градског већа...).Постао је и синоним за просвету. Кад се у Вуковом крају спомене просвета и образовање, али и култура, па и духовност, прва асоцијација је професор Љубинко Љубо Ђокић.Десна је рука сада већ легендарног градоначелника Лознице.То је „двојац“ који има највеће заслуге што школе у овом крају блистају и сијају, као и културне установе, али и православни храмови, што су вртићи и обданишта на светском нивоу, што крај има и Образовни центар „Вук Караџић“ у Вуковом Тршићу, који је, за друштвене науке, као Петница, код Ваљева, за природне науке... Могло би да се збори о низу задужбина ове власти у Лозници, уз помоћ државе, које су остварене или на иницијативу или уз будну пажњу, бригу двојца „Петровић Ђокић“.

Ђокићево је велико учешће и у свим инфраструктурним пословима, од изградње нових путева, улица, тргова, игралишта до адаптације многих здања у селима и граду, која су засијала као никад раније.

Ђокић ће стасао у врсног беседника.Лепоту сваке његове речи нема ко не примети.Нико не би рекао да није рођен баш у Јадру, Вуковом крају, на врелу наше културе и писмености, крај речице Жеравије.Само формално, кажу упућени, није ту рођен, „јер су његова још дечачка стемљена била усмерена у том правцу“. Истовремено, ретко ко тако лепо, као он, течно и с љубављу збори користећи ијекавицу као да је, јуче, отишао са мајчиног крила.Зато је овај, пре свега, добри човек за сваког оног ко га иоле познаје, на левој и десној обали Дрине, постао и остао једноставно „наш Љубо“.Љубо који је пример како се воли сваки кутак где наш род живи, где се бори за свој идентитет и веру своју прадедовску.То су важни задужбинари наших дана.